Marketing
Smišnica u Dobroj zemji
Bilo je to prija mnogo lita u jednoj Dobroj zemji. U toj zemji su živili sve samo dobri i dragi judi i vajda je zemja zato i dobila svoje ime. Svi su se volili i puno, puno smijali. Možda je zato neki danas zovedu Smišna zemja, za nas u ovoj štoriji nek se zove Dobra zemja.
U Dobroj zemji sva su dica imala dobre mame i tate.
Dobre mame su in prid spavanje čitale bajke, nježno pokrivale i jubile prin vengo bi pustile mrak u dičinju sobu. Toneći u lak san, dičica su još nastavjala uživat u ehu maminog glasa koji je ostaja kad bi vrata već bivala zatvorena. Ponekad bi u mraku zna ostat i strašni Vuk, stara Vištica, zla Krajica, sedmoglava Aždaja oli koji drugi strašni lik.
Oooo kako bi se strašno pripala dobra mala dičica!
Na prvi plač doletia bi dobri Tata, sia na posteju, zagrlio svoju malu uplakanu Smišnicu i nježnin je šaputanjen umiriva. Ubrzo bi sile Zla bile odagnane, suzice obrisane, San je pokria tamne okice. Smišnica je još jednon bila zaštićena i obrajena. Zato postoje dobre tate. Zato je to bila Dobra zemja.
Kad god su mogli, Mama i Tata su se igrale sa svojon malon Smišnicon. Išli bi često na plažu di bi bacali oblutke u plavo More. Bilo je mlado Proliće, Mama i Tata su bili isto tako mladi. Sunce je blago doticalo zlaćanu glavicu. Smišnica je pljeskala ručican kad god bi oblutak nesta u krugovima plavog Mora. Zrak je mirisa na zelene borove, staru maslinu i sol. Sve je bilo nasmijana Srića. Kako već mora bit u Dobroj zemji.
I onda se ukaza Ptica. Svi su se smijali maloj Ptici ča je, vratolomno uspinjući se i ponirući, dolazila s one strane Mora. Bila je sve veća i veća i veća. Sakrila je Sunce, zapuva je leden Vitar, More je potamnilo. Na užas male Smišnice, Ptica je zgrabila njenog Tatu i u brzen letu odnila ga s onu stranu Mora.
Mama je plakala dugo, dugo kad bi Smišnica zaspala. Prestala je virovat, ka njena mala Smišnica, da će se Ptica ikad vratit. Skupila je ono malo ča je jemala i odselila iz Dobre zemje.
Nima više Dobre zemje. Ostala je na žalu di se samo vrlo, vrlo ritko čuje eho smija Mame i Tate. Zajedničkog smija kojeg se ni ne sića mala Smišnica.
U Dobroj zemji sva su dica imala dobre mame i tate.
Dobre mame su in prid spavanje čitale bajke, nježno pokrivale i jubile prin vengo bi pustile mrak u dičinju sobu. Toneći u lak san, dičica su još nastavjala uživat u ehu maminog glasa koji je ostaja kad bi vrata već bivala zatvorena. Ponekad bi u mraku zna ostat i strašni Vuk, stara Vištica, zla Krajica, sedmoglava Aždaja oli koji drugi strašni lik.
Oooo kako bi se strašno pripala dobra mala dičica!
Na prvi plač doletia bi dobri Tata, sia na posteju, zagrlio svoju malu uplakanu Smišnicu i nježnin je šaputanjen umiriva. Ubrzo bi sile Zla bile odagnane, suzice obrisane, San je pokria tamne okice. Smišnica je još jednon bila zaštićena i obrajena. Zato postoje dobre tate. Zato je to bila Dobra zemja.
Kad god su mogli, Mama i Tata su se igrale sa svojon malon Smišnicon. Išli bi često na plažu di bi bacali oblutke u plavo More. Bilo je mlado Proliće, Mama i Tata su bili isto tako mladi. Sunce je blago doticalo zlaćanu glavicu. Smišnica je pljeskala ručican kad god bi oblutak nesta u krugovima plavog Mora. Zrak je mirisa na zelene borove, staru maslinu i sol. Sve je bilo nasmijana Srića. Kako već mora bit u Dobroj zemji.
I onda se ukaza Ptica. Svi su se smijali maloj Ptici ča je, vratolomno uspinjući se i ponirući, dolazila s one strane Mora. Bila je sve veća i veća i veća. Sakrila je Sunce, zapuva je leden Vitar, More je potamnilo. Na užas male Smišnice, Ptica je zgrabila njenog Tatu i u brzen letu odnila ga s onu stranu Mora.
Mama je plakala dugo, dugo kad bi Smišnica zaspala. Prestala je virovat, ka njena mala Smišnica, da će se Ptica ikad vratit. Skupila je ono malo ča je jemala i odselila iz Dobre zemje.
Nima više Dobre zemje. Ostala je na žalu di se samo vrlo, vrlo ritko čuje eho smija Mame i Tate. Zajedničkog smija kojeg se ni ne sića mala Smišnica.
Posvećeno najdražoj Smišnici .
Post je objavljen 12.10.2005. u 23:22 sati.