Dobar je filing kad za svoj trud čovjek bude i nagrađen. Tako se meni dogodilo da me "Marlera" poslala na državno na Šolti sa jošd vojicom iz kluba, Mikosom i Robijem. Nadao sam se da će me sinusi popustiti do tada ali nisu, izgleda da će ta krv koja je ostala od "očade" smetati još neko vrijeme ali štajetuje....... Polazak je bio dogovoren za 8 i po u jutro u petak, kako bismo stigli na trajekt na vrijeme i dobro se naspavali za prvenstvo. O putu za dole se nema šta puno pričati osim da je Mikos vozio ko budala, kazaljka je neke pute stizala i do 210 km/h, tako da meni i Robiju i nije bila najugodnija vožnja. Autoput i nije baš i nije najinteresantnija stvar za opisati :-)
Uhvatili smo trajekt u 5 sati (ako se dobro sjećam) i stigli za 45 min na Šoltu. A šta reć za šoltu otok kao otok! Zezam se :-) Iako me dosta podsjećao na naše krajeve po izgledu ipak je imao onu neku dalmatinsku aromu, pogotovokad bi ljudi upotpunjavali sliku. Stil građevina kod nas i na jugu je isti ali ljudi i običaji,iako ničim opisivim, daju neki poseban filing tom otoku. Nekako mi je sve djelovalo izkulirano, nešto kao "za sve ima vremena". Prvenstvo se trebalo održati u Stomorkom pa smo se tamo odmah i uputili. Sastali smo se sa domaćinom koj nam je dao ključ od apartmana tako da smo se odmah i smjestili. Bili smo u dvosobnom apartmanu na zadnjem katu.
Te večerisu nam dodijelili žice s brojevima. Nema šansi da pogodite koji broj smo dobili?! Trinaest! A koji bi drugi? Dobro, barem je bio petak :-) Slijedio je govor i domaćini su nam po dobrom starom obićaju zaželjeli "sretan ulov". Mislim organiziraju državno prvenstvo u ribolovu i neznaju da se ribolovcu ne zaželjuje dobar ulov?!?! I to još sva trojica?!?!! Otišli smo u kafić po koje pivo i porciju čevapa. Čevape smo čekali oko sat, sat i po, ali na kraju smo barem dobili porciju od čitavih devet čevapa. Ej! Devet čevapa! Barem sam se dobro nasmijao :-) Na nas troje su uštekali čitavih tri čevapa, da su barem skratili svih deset pa tako uštekali..... Možda misle da ribolovci neznaju brojat :-)
Ujutro smo se probudili i krenuli se spremat za more. Bio sam sav nabrijan!
Uletili smo u barku, upoznali se s barkajolom i krenuli k startu. Nakon pucnja svi smo krenuli punom brzinom. Samo što mi nismo znali gdje smo krenuli?!? :-) Nismo imali pojma kakav je gdje teren pošto nitko od nas nikad nije bio na Šolti. Bez puno razmišljanja smo odlučili za jedan puntal gdje nas je barkajolo pusti u razmaku od stotinjak metara od svakog. Napravio sam par probnih urona. Isprva sam mislio da mogu ronit ali nakon 5-6 urona mi se začepio sinus iznad lijevog oka i nisam mogao kompenzirati. Jedino što mi je preostalo je da se vučem uz kraj. U zadnje vrijeme sam ronio isključivo uz kraj pa me nije bog zna kako obeshrabrilo moje nekompenziranje.
Budući da sam tek ušao u more koncentracija je bila visoka, pa sam mogao biti oprezan i kretati se poprilično tiho. U prvo vrijeme su mi dolazile oradice ali ništa što bi mi donijelo bodova. Vrijeme i nije baš bilo najidealnije za šuljanje uz kraj. Puhala je neka bura (barem tako mislim) i valovi su tukli pravo u stijene. Gotovo cijelo područje na kojem se održavalo prvenstvo je bilo nepogodno za moje plitko šuljanje. Uz samu obalu stijene su pod 90 stupnjeva padale na 2 metra dubine a pošto je more jako bistro sumnjam da su me ribe bez beda vidjele s velike daljine. Mislim nemogu se vadit na more, ipak sam ja lovio :-) Koliko god da sam se trudio nisam mogao ni ugledat ništa veće od 10 deka, ali doslovno 10 deka.
Barkajolo nas je prebacio par puta ali nam nije ništa pomoglo jer jednostavno nismo poznavali teren. Barkajolo nije bio od velike pomoći jer se nije bavio ribolovom nego uzgajanjem riba (trebali smo mi do njegovog uzgajališta pa da vidiš Marlerinog trijumfa! :-) I tako smo lunjali i glumili uz obalu ali ništa.... Tek pred kraj prvenstva, mislim da je bilo oko 12 i 15, sam uspio napraviti koji zaron do nekih 6-7 metara.
Zaronio sam na nekih 5 metara i kad sam se sakrio iza kamena jedan pic je počeo prilaziti. Nije bio validan ali je bio dobar za upucat, tako da sam odlučio pričekat ga. Nakon nekoliko trenutaka skužio sam kretnju sa moje lijeve strane i okrenuo glavu vidio sam dvije orade kako mi se približavaju. Prva je imala oko 2kg a ona iza oko 1 kg. Ful su mi se naglo približavale tako da sam bez puno razmišljanja počeo pušku okretati prema njoj. Morao sam to učiniti na brzinu jer bi u protivnom došla do mene, vidjela me i otišla. Kako sam se okretao postao sam joj sumnjiv, stala je, okrenula se i napravila par zamaha udaljavajući se. Kad sam to vidio puška je bila usmjerena prema njoj pa kako bih ju opet privukao glumio sam da se povlačim. Uspjelo je, počela mi je opet odlučno prilaziti. Kako se približavala tako se polako usporavala, ali nije stala niti se okretala kako bi me očitala bočnom linijom. Eeeee, onda je počela shit situacija. Kako je usporavala ja sam ostajao bez zraka. Dijafragma je dala par kontrakcija, koje sam pretrpio i nisam uplašio ribu trzajima. Kad mi je došla na krajnji domet (na koji se nikad ne odlučim pucat) skroz sam ostao bez zraka i morao van. Kako sam se odgurnuo od stijene oprostio sam se od orade i mogućih bodova i započeo izlaz. Probao sam napraviti još par urona na istom mjestu ali bila je pustinja..... Nije bilo gorkog okusa poraza jer sam već navikao na propuštene dobre prilike :-)))
Robi je ulovio jednu hobotnicu od kilu/kilu i po a mikos par oradica i pica. To je bio sav ulov od Marlere na državnom prvenstvu :-)
Kad smo se vratili išli smo pogledat šta su drugi ulovili. Bilo je nešto manjih ugora i par validnih, par šaraga mutanata i dobrih brancina. Ekipa i kluba delfin je imala jednog gofa od nekih 2 kg. Po meni je to ipak bilo siromašno za državno. Ne mislim na takmičare već za područje na kojem je organizirano.
Uslijedilo je vaganje. Ispostavilo se da oni šargi mutanti imaju 1,7 kg i 1,3 kg. Uau! Kad razvijem film vam pokažem te žlepe od šaraga. Bio je i jedan brancin od preko 2 kile i dobra kavala, bilo je još ribe ali mi nisu ostale urezane u sjećanje.
Pročitali smo na plakatu da će proglašenje pobjednika biti u 18:00 h, tako da smo imali oko sat i po za napravit đir po otoku. Otišli smo do Maslinice (ja mislim da je) popiti makijato. Prizor iz kafića je bio stvarno..... Izgledalo mi je kao da gledam sliku s puzzla ali u živo. Mali portić, sunce još nije ni počelo zalazit ali je već bilo crveno, lijevu stranu je krasio neki dvorac ili samostan (nisam se baš informirao) koji je stilski bio renoviran, tako da se ful dobro uklapao u sliku.
Vratili smo se u 18:15 h. Misli sam "taman su se svi skupili pa će proglašenje". Kako smo se kretali prema mjestu gdje se održava proglašenje sreli smo ekipu iz Delfina i pitali ako idu s nama. Za uzvrat smo dobili pogled kao da smo pali s Marsa. "Pa proglašenje je bilo u 4 i po" je glasio odgovor. Možete mislit moje razočaranje. Ni ručka više nije bilo, kažu da su imali 54 naručena ručka i toliko ih je bilo. Pfuj!!!!!! Bio sam ljut! Napraviš 500 kilometara, odjebeš posao da bi došao na otok 5 sati neulovit ribu! Bilo je gotovo da se barem ekipa ostala opijat kao po običaju. Ništa. Pustoš.
Navečer smo se našli u restoranu "devet čevapa", pošto su svi gledali nogomet, koji mene interesira isto kao i spolni život bengalskih tapira, šetao sam po portiću s pivom u ruci. Nakon nekog vremena sam počeo osjećati glad pa sam si naručio picu (pizzu). Nakon što sam ju smazao pridružio sam se ekipi jer je u isto vrijeme završila utakmica. Naručili su si čevape i kotlete pa sam i ja učinio isto. Kad sam pojeo i porciju čevapa i kotlet osjećao sam se punim, ali baš punim :-)) Zapili smo se sa delfincima i ekipom sa cresa (da, da ona koja je pobjedila). Atmosfera se naglo podigla. Počeli smo bulazniti gluposti i to je trajalo dosta dugo. Nisam se već duže vrijeme toliko smijao i pričao budalaštine :-))
Jebiga nakon nekog vremena je došlo vrijeme za spavanje pa smo krenuli... Usred noći sam se probudio jer moj želudac nije navikao na pizzu, porciju čevapa i kotlet i još bog zna koliko piva i vina u roku od 2 sata. Tako da smo se ja i gospođa školjka družili neko vrijeme.
Došlo je jutro. Kad smo se digli shvatili smo da imamo još malo vremena do polaska trajekta, tako da smo se malo požurili. Mikos je bio prvi gotov pa je sišao, ja sam morao dvaput u wc zbog mixa od dana prije :-)) Kad smo sišli Mikosa nije bilo, tako da sam pomislio kako nije htio gubit vrijeme pa je išao odmah okrenut auto i za koji tren će biti tu. Kad je prošlo nešto vremena odlučio sam se da ga zovem, javio mi se sa "šta ćeš ti piti čaj ili...." nisam mogao vjerovat "makojikurac?!?!?!?!!?!, šta ti si u kafiću?" odgovor je bio "da". To je bila kap koja je prelila čašu. Nama fali 15 minuta do trajekta a on pije kavu!!!! Naravno trajekt je na drugom kraju otoka! Ja i Robi smo otpješačili do kafića i tada smo krenuli. U autu je vladao muk. Kas smo se ukrcali natrajekt Mikos je nestao. Prilikom iskrcavanja se mikos išao dogovoriti da se mjenjamo sa ekipom iz Delfina, ja i robi smo trebali preć u njihov auto a dvoje od njih kod Mikosa. Robi mu je odmah rekao da ne treba jer će ići doma busom. Ja sam ostao bez komentara. Nisam se pridružio Robiju jer znam koliko treba busu da dođe do pule ai i bio sam švorc. Ja i Mikos smo se vratili magistralom, vladao je muk u autu. Robi se vratio doma uveće, trebalo mu je 11 sati!
Sve u svemu, otokom sam zadovoljan ali ne i organizacijom.
Post je objavljen 12.10.2005. u 20:11 sati.