Marketing
[Qolumna] oQo stripaU ime majke
Piše: Vladimir Tadić
Ne da mi mira Majčinska ljubav. Već sam recenzirao ovu neverovatno dirljivu minijaturu iz treće knjige Usagi Yojimboa za www.stripovi.com, ali mi i dalje ne da mira, kao da to nije dovoljno, kao da treba još da se priča o njoj. A ona je toliko savršena da je treba samo pročitati.
No, kakva je uloga roditelja u stripovima? U zavisnosti od “škole”, ili presudna, ili nikakva. Uticaj koji su roditelji imali na američke super-heroje ne treba posebno opisivati - ni Batman, ni Superman, ni Spajdi ne bi bili to što jesu da nije bilo njihovih bližnjih, odnosno da im se nije desilo to što im se desilo. Sa Italijanima je malo drugačije. Odnos sa roditeljima na kraju ispade glavni motiv Dylana Doga, a i kod Martija i čak i Zagora, jelte, nije za zanemariti. Kod Nathana je obrnuto, njegova uloga oca, a ne deteta, je jedan od pokretača serijala. A kod Francuza je pak potpuno obrnuto. Spirouve roditelje smo “upoznali” tek kada se pojavio Mali Spirou; kod Gastona smo čuli samo za famoznu tetka Hortenziju; Blueberryjevi se ovlaš spominju; jel nekog zanima da li je Valerian imao dobar odnos sa svojim ocem? Ima naravno i drugačijih (Kid Paddle, Billy the cat i Les craniballes, anyone?), ali kod u nas poznatijih primera - ništa. Kod mangi se već stvari ne mogu generalizovati, suviše je podžanrova i sto čuda da bi mogao da se iznese jedinstven stav.
Da ne mešamo sad Frojda u celu stvar, ali tamo gde roditelja ima, glavni likovi pokušavaju ili da se dokažu pred njima, iako su ti roditelji davno blaženo počivši (Superman, Batman, Spajdi, Marti), ili okajavaju njihove grehe (Dylan i Zagor). Interesantna je ta zajednička tema greha koje su počinili ili roditelji, ili deca, a koji provejava kroz stripove. Jesmo li to uvek nedostojni naših roditelja, ili su oni uvek nedostojni nas?
Majčinska ljubav može i tako da se čita - sin je bio nedostojan svoje majke. On je bio njen smisao života, ono čemu se posvetila otkako ga je rodila, ono što je trebalo da joj bude lajtmotiv u starosti dok joj se život gasi. A ispao je najobičnije đubre.
U životu je lako naći nešto zbog čega će da te grize savest. U životu je lako naći grehe koje treba iskupljati. U životu je teško živeti svoj život. Priče, pa i stripovi, služe nam da zaboravimo na to. Mi oblikujemo Priču, ukoliko je dobra, jer nam ostavlja dovoljno elemenata da ih pretočimo u lični doživljaj. Ali i Priča oblikuje nas. Da li je čudno što su najcenjenije priče tragedije? "Niko neće da plati da vas vidi srećne", kaže se u stihu jedne donedavno popularne muzičke numere. Zato i "happy" obično ide uz "end", nema šta da se priča posle toga. Sve velike ljubavi su tužne, sve velike priče su tragedije. A to govori ponešto i o nama, ljudima koji u pričama uživaju.
Sakai nam je u Majčinskoj ljubavi dao arhetip svih razloga za grižu savesti, tugu svih tuga. Prave ljubavi možda nikada nismo imali, ni decu možda – ali svako ima majku. Koliko god da ste bili, ili da jeste dobri prema njoj, naći će se neki razlog da mučite sebe.
Nisko od Sakaija da nam nabacuje takvu grižu savesti – ali to smo i tražili, zar ne? Nije Q džaba časopis za strip i mazohizam...
(Vladimir Tadić je vječiti apsolvent prava, povremeni savjetnik za medije te konstantni stripofil.)
Post je objavljen 11.10.2005. u 17:07 sati.