Marketing
Dnevnik 15 - tata u fazi mamurluka...
Dnevnik trudnog muškarca odlazi u stadij kukuljice barem na godinu dana dok se Miha ne oporavi od carskog zreza. Iako ne obećajem da neću probati s pokojim uletom kad bude neoprezna. Do tada, čitajte «Dnevnik tate, nadimak mu znate!», i javljajte kad sam postao dosadan, kenjkav te plačipičkast (Crypussylookalike, kako bi, predmnijevam, rekli Angli te Sasi...).
U četvrtak navečer me nazvala Miha i rekla da će porod početi u petak ujutro u 11. Usro sam se i preokretao cijelu noć sanjajući Alien prvi dio, pa onaj horor di mala zariga sobu i popa, pa Alien 2, pa mi se pišalo, pa sam bio žedan, pa opet sanjao Alien tam di je Sigurnica skotna... Nisam trebao gledat Big Brother. I tako sve u krug dok nije zazvonio telefon i Miha lagano paničnim glasom rekla da će ipak počet u 9. Smireno sam došao do Svetog Duha bez sekire, uz moje duboke isprike svim vozilima dostave koja sam ogrebao sredstvo i bahatim majmunima (koji ti ne mahnu kad ih pustiš ispred sebe) kojima sam spomenuo sve živo, od male sestrične do kućnih ljubimaca u pozi s njihovim najbližima. Jeste li i vi možda primjetili da je vozač primitivniji što je auto veći i skuplji?
Anyway, došao sam u čekaonicu ispred rađaonice i šutio jer je oko mene bilo par neraspoloženih tipova te čitao grafite po zidovima. Pero čeko Antu, Došla Mira. Pero sretan, Šućro prestao pit i još deseci takvih žbrljotina sretnih očeva koji ne idu pišat i po deset sati jer ne žele propustit taj trenutak kad sestra (dobra sestra!) nosi malo dojenče iz operacione sale u lift i onda nekam dole. I onda začudo izađe Miha i izljubimo se i izderu se na nju i odvuku je na ono. Sat vremena besciljnog sjedenja, čitanja nekih novina i igranja mini golfa na mobu (sve skupa 3 minute, ostatak je čisto razmišljanje o biti života i preznojavanje s pomislima od najboljeg do najgoreg), i onda izađe neki stariji doktor i kaže. Gospodin Potz? Ja se nisam snašao, gledam kroz njega ali mi i dalje nije jasno da ovih dana igram ulogu gospodina Potza iako sam djevojački još uvijek Jakopović. I onda nakon pet sekundi kad je frajer htio otić, kažem mu urlajući da jesam, ali sam zbunjen jer sam jumfer u rodilištu. I onda mi tip kaže, čestitam, sin, mama je dobro! A ja neznam di bi. Skakućem po ružnoj maloj čekaonici i gledam grafite, pa lift, pa kantu za smeće, pa ove nervozne i sjetim se da imam flomić u ruksaku! Pa kako sam ipak rođen na nečemu što se smatralo Balkanom, te sklon pjevanju poezije u stihu, pišem svoju poruku na dimnjak čekaonice.
Grafitti
U tom me trenutku, baš kao na satu kemije kad te uhvate kako prepisuješ, lovi neki drugi dottore, sav mokar od operacije i opet pita da jesam ja Potz. Naravno da jesam, odgovaram i crvenim spremajući elegantno flomić u hlače. Nezatvoreni flomić. I Dok prozbori – jesi ti onaj što je na testu ćevapa popljuvao Mitnicu. Ja izgubljen al se ne dam – pa kad imaju kosani luk za dinstanje i «Virgo intacta» lepinju. Ne da se ni on – Al imaju najbolje meso! Pa kad niste bili u Grani ni Marineru, nastavljam ja i zaboravljam na trenutak di sam.
I frajer kaže, dobro, probat ću. Okrene se i lupi po glavi. E, da, čestitam, mali je mrcina, žena će sad uskoro. Ja d ću ga zagrlit i izljubit, ali kako je to rekao, dolazi ona dobra sestra s bijelom štrucom i nečim podbuhlim namrgođenim, krvavim i prljavim i traži, naravno – Potza. I onda to. Taj prvi pogled, moj glup dodir njega šapom po glavi i pokušaj slikanja s ugašenim fotićem, pa s blicom, pa sestre (slučajno Miha, sestre mi!), i odnošenje nasljednika liftom u nepoznato. Glupo gledam nezainteresirane ljude u čekaonici i dovršavam grafit dok čekam Mihu. Dolazi i Miha, ljubim je i gledam kako se smješka. Niš je ne boli jer je dobila injekciju u kičmu. Zvuči bolno ali kaže da ništa ne osjeća. Javlja mi se pomisao na sitnu perverziju, ali odbacujem i samu pomisao. Vode je dole, pričamo, grlimo se, odlazim... Vani sunce, vozim Clitu svog malog plavog, urla mjuza na cd-u, sve se smješkam, a onda odjednom počne od Lačnog Franza «Zadnja večerja». I iako ne znam 80% teksta, ni o čemu se radi u pjesmi, i iako je prepjev Ruske himne, i iako su je loše otpjevali na koncertu, rasplačem se ko majka... Eto.
Dođem na posao, počastrim čevapima i pivom, odem doma, uredim stan za tulum, ohladim svih 400 litara pive i zapijem se. I tako tri dana. Puno hvala sponzorima iz Zlatoroga, HandStudija, Mojeg Piva, Beershopa, Carlsberga, Karlovačke i Pragme, jer je piva tekla u bujicama!
pive
Sad lagano perem i sređujem i spremam se za petak. Dan kad u moj stan i život useljava neki novi izgubljeni čovječuljak koji će nemilosrdno gubiti moje najdraže cd-ove, trgati Alan Fordove, krasti moje pive i postati mi centar svemira. Uskoro...
miha i rok
Post je objavljen 09.10.2005. u 18:43 sati.