Gledam tu izvaljenu mačju masu, koja kad bi je čovik vidio izgleda kao da je krepana. Idem prema njemu… rukom. Njegovi senzori detektirali su moj pokret i automacki je izbacio oči. Sada je nepomično stajao… kao prepariran. Gledao me kao da nisam normalna. Onda sam duboko uzdahnula i zamjaukala. Mislio je da sam mu mama… došao je do mene i tražio sisu.
A ja to nemam. Pala sam u depresiju jer mu nisam mogla udovoljiti. Ha. Jako mi se spavalo, pa sam tu vreču punu buha podbočila na glavu. Ultrasupermekani jastuk. Savršen za one koji pate od kičmenih problema. Da. Dok sam spavala sanjala sam kako ispod kreveta jedem fetu marmelade. Da. Kada sem se ujutro probudila ispao mi je zub. Prednji. Trajni. Večer poslje došla je zubič vila. Zubič vile prikazuju kao mišiče, ali moja dotična „ vriča buha“ ju je smazala, tako da mi zubič vila nije ispunila želju. ništa za to, pomislim. Imam ja još zubi. Mogu ih izbiti, nije to nikakav problem. Potrčala sam u garažu i uzela prva klišča koja su mi zapela pod ruku. I tako svoju mačju napast ostavila sam vani, da opet na smaže zubič vilu, mišjeg roda. I tako izbijem si zub i stavim ga ispod jastuka. Dodje zubič vila i meni se ostvari želja. Vila donese hranu za mačku.
ivančica
Post je objavljen 05.10.2005. u 19:34 sati.