sigurno se i vama dogodilo nesto vezano uz nekoga sto ste zapamtili po nekoj pismi, vremenu, filmu... i svaki put kad bi to nesto povono vidili ili culi sigurno bi se odma toga sitili...
pa tako je meni s kisom... sjetim se, kako kazu - ljetne ljubavi. obicno su to samo neka zajebavanja koja se zaborave sa prvim tjednima skole, ali ovo je bilo drugacije. par dana sam ga promatrala u kaficu i napokon smo se upoznali. bio je olicenje svega sto sam ikad tila na tipu(osim sto nije svira gitaru, ali jebi ga- ne moze sad bas sve...). nakon par dana smo zabrijali,mislim meni je to bilo -vau-. a onda mi je reka da zeli biti samnom bar dok je na moru (oko tjedan dan). ma sto da vam kazem, bilo je savrseno. govorio mi je stvari koje mi nikad niko nije govorio, radio sto niko prije njega nije... nisam ni razmisljala o kraju, koji uvijek dode... jednu vecer uhvatio nas je pljusak i sad me svaka fucking kap kise siti na njega.
nisam protivnik ljubavi na daljinu, ali mislim da je za to potrebno poznavati osobu. to govorim iz iskustva. probala sam jednom, moja "velika prva ljubav" (da, bolesno sam romanticna :) ), trajalo je oko 3 miseca, ali je bolilo. svaki dan se probuditi i zanti da ga necu vidjeti, da je daleko, a telefonski pozivi bili su nam jedina utjeha... jednostavno nisam to mogla prolaziti ponovno, a nisam ga ni poznavala dovoljno. ma zapravo nisam ni tila nista drugo znati osim toga da je kraj mene, u tom trenutku i sve je drugo bilo nekako daleko...
a sada... povremeno se cujemo,ali prijateljski, sto je i normalno u neku ruku. on je krenia dalje sa svojim zivotom, a i ja. ipak, puno, najcesce kad pada kisa, mislim na njega. fale mi njegove ruke, njegovi poljupci, fali mi taj osjecaj da mi nista nije vazno, da vrijeme ne postoji, da postojimo samo on i ja... i kisa...
Post je objavljen 05.10.2005. u 13:52 sati.