U senci sljive vreme stalo tiho,
Bio je plavi septembarski dan
I bledu, mirnu dragu ja sam njiho
U zagrljaju, kao tihi san
Na letnjem nebu lezao je meko
Nad nama oblak.
Gledao sam nju.
Bio je beo i mnogo daleko taj oblak.
Posle nije bio tu.
Dani su prosli, meseci protekli,
Niz reke plovi i dobro i zlo.
Mozda su ljudi sljive sve posekli,
A pitas li, dal bese ljubav to?
Ja cu ti teci: ne secam se niceg,
Pa ipak znam sta mislis, znam to, da,
Al stvarno vise ne znam njeno lice,
Znam samo jos: poljubio sam ga.
Bertold Breht
Post je objavljen 05.10.2005. u 23:15 sati.