Evo i nedjelja je pri kraju, sutra je novi radni tjedan, koji počinje s ponedjeljkom kojeg mrzim. Moram ići raditi i to… Gdje ja radim inače radi dosta ljudi, ali u djelu kojem ja radim radi inače troje ljudi, od kojih je jedan šef. Trenutno radim samo ja jer je kolegica dobila otkaz i tak. Kako je prije tamo radila jedna žena, koja je sada u penziji, ona navrati pomoći, inače radila je preko 40 godina u toj firmi. Pa sad smo tu ona, ja i šef. Stvari idu ovako: Volim starije ljude, stvarno nije mi teško posvetiti vremena njima, ali o ovom bi mogla pisati tri strane. Naime ta gospođa je sama, pa mi ju je zato i žao, ali kaj je previše je previše. Dok je ona radila bilo je drugo vrijeme, a među nama je ogromna razlika u godinama bez obzira koliko je tolerancije tu uloženo. Sve je ok dok smo ona i ja same u uredu, onda je to nešto sasvim drugo. Istina je da me udavi sa pitanjima jesi napravila ono, jesi napravila ovo, ko da sam mutava. Kad imam pet stvari u glavi koje trebam napraviti, ona ima neku svoju i dođe do mene i kaže da idemo to napraviti, ja jednostavno odgovorim, može, evo, za kakvih dvadeset minuta kad ovo završim. Nema toga da će na tome ostati, ona će dolaziti svakih tri minute s istim pitanjem, kak onda ne bi popizdila. Normalo da mi se digne tlak, ostavim sve svoje i živčano idem s njom to napraviti. Tak ona mene davi. Da ne govorim da tog šefa, koji je inače totalni neandertalac, jer nema pojma o poslu i o tome kaj se događa u firmi, diže u nebesa. Meni zna pričati kak je on bezobrazan i nemaran što se posla tiče, što je i istina, ali da vi vidite kak ona promjeni mišljenje kad on dođe. Onda je on zlatan. Mislim, svašta. Odmah trči k njemu, joj bilo je ovo, bilo je ono, ovaj je zvao, nekad imam osjećaj da se ona njega boji. Onda dođe k meni, i tupi mi da sad ja idem kod njega reći nešto. Koje gluposti, kaj ja njemu imam govorit ionak od nje se i ne može doć do riječi. Ja nemam takvu naviku, pa nisam mu ja tajnica, bilo bi mu pametnije da je za radnog vremena u uredu, tak bi možda i znao nešto, a ne da kupuje po placu sir, vrhnje i povrće. Briga mene, ja svoj trenutni položaj u firmi jako dobro iskorištavam, jer znam da me nema tko zamijeniti, jer da i dođe neko, netko bi ga trebao uvesti u sve to, a to znam samo ja. Što će ga ovaj učit. Savršen primjer je to da kad sam bila u njemačkoj na poslovnom putu, on i tadašnja kolegica su mene zvali, u njemačku, da bi me pitali kak da ubace attachment u mail. Jedino što sam im rekla, uz to što sam se dobro nasmijala, da me ne zovu bez veze jer mi skidaju novce s računa. Onda su išli pitati informatičara kojem je to isto tak bio vic dana. Šef firme i tajnica firme ne znaju poslat mail s attachmentom. Ili još bolje, kad me dva puta u petnaestak minuta pitala di je dvotočka na tipkovnici. Ok, znam da si došla prek veze, al mene bi to bilo sram pitat. Sad ja radi s takvim ljudima. Onda me još davi ova stara i tak osam sati, pet dana u tjednu. Ludnica. Da se vratim na temu o kojoj sam pisala, i zaključim ju, ne volim prevrtljive i dvolične ljude. Ne znam što potiče ljude na takvo ponašanje.
Post je objavljen 02.10.2005. u 22:27 sati.