-«Naj se plakati Štefa, naj, če se za te brinem još mi je gorše, još me više boli.» - pokušavao je tješiti svoju beznadno uplakanu ženu Joža Cmrk iz Jalesa Bisačkog, vrativši se iz bolnice.
Toga jutra, dok su seljaci još spavali događala se drama na imanju obitelji Cmrk.
Joža Cmrk sanjao je kako sjedi u birtiji «Kod Francine» sa svojim pajdašima, a nova mlada konobarica donosi politarku za politarkom mladog vina, naginjući se nad stol i mirisom mladosti draškajući Jožine nosice. Štefica je spokojno spavala pored Jože, ne sanjajući ništa kad ju iz sna prene poznati glas njihove kravice Cvete. Mukala puno glasnije nego obično. Inače je bila tiha, mirna kravica, unatoč njenoj mladenačkoj dobi i poludjelim hormonima, živjela je povućeno u štalici kao što je povućeno živjela i njena vlasnica Štefa, poljoprivredna radnica na vlastitom imanju. Štefa je prvo tihim, uplašenim glasom rekla «Joža, zbudi se, Cveta beči», ali Joža je i dalje uživao u mješavini mirisa vina i mladog ženskog tijela.
-«Joža», zakričala je Štefica, «zbudi se», a onda mu je zarila lakat u rebra.
-«Kaj je?»
-«Posluhni Joža, Cveta beči, nekaj se dogaja!»
- «A kaj bi, ti se pričinjava.»
Dok je Joža završavao svoju polusnenu rečenicu noćni zrak je proparalo Cvetino mukanje.
-«Daj se Joža stani, odi i pogleč kaj je.»
Joža je skočio iz kreveta, preko pidžame je pocupkujući na jednoj nozi navalačio hlače, zagrnuo se kožuhom i izletio iz kuće. Zaboravio je na cipele. Dvorištem do gospodarske zgrade carevalo je blato za koje su se lijepile papuče. Vrata štale bila su otvorena, a na njima je stajao susjed Vinko, u svojoj policijskoj odori. Joža je pomislio da netko želi ukrasti njihovu kravicu ili dvotjedno tele, a da je Vinka poslao sami dragi Bog kad je odlazio u jutarnju smjenu.
-«Vinko, gdo to hoće fkrasti našu Cvetu? Fala ti kaj si odma došel, je tat mam pobegel kad te je videl!» gotovo s olakšanjem rekao je Joža i htio ući u štalu.
-«Vinko, kaj ti je, pusti me nutri, daj se vugni!»
-«Nikam ti nejdeš dok Ruda posel ne zgotovi!»
-«Gdo? Gdo je nutri?» u čudu je ispitivao Joža sad već pokušavajući odgurnuti Vinka.
-«Ruda.»
-«Mekni mi se z vrata, gdo to kaj mojoj Cveti dela?!» gurao je Joža Vinka koji je pokušavao stajati stabilno poput kamene stijene, raširivši ruke od dovratka do dovratka. Šljapkajući po blatu u visokim gumenim čizmama dolazila je i Štefica vukući za sobom desnu nogu koju je ozlijedila još u mladim danima.
-«Ne pušća nas k Cveti, veli da je nekakof Ruda nutri.»
-«A, daj naj, Vinko, em smo susedi, kaj to spelavaš. Vugni se, bu taj tvoj Ruda vmoril našu Cvetu, kaj smo onda?»
Ali Vinko je ostajao pri svome, poput stijene na vratima štale. Mukanje iz štale nije prestajalo, postajalo je još glasnije. Štefica je zazivajući boga i susjede otrčala natrag u kuću i nazvala policiju. Objašnjavajući glasom drhtavim od uzbuđenja i straha što se događa vapila je za pomoći. Iz vana je dopiralo jasno i prodorno mukanje, a čula se i nerazgovjetna galama dva muška glasa. Štefa se vratila u dvorište očekujući da će policijska patrola stići prije nego li se Cveti dogodi nešto ozbiljno. Imala je što za vidjeti, Joža i Vinko hrvali su se na tlu stenjući čas jedan čas drugi kao da preko njih prelazi traktor. Vinko je Jožu uhvatio za vrat i stiskao dok god je ovaj uspijevao ispuštati visok, tanak zvuk poput najvišeg tona na flauti. Cveta i tele su naizmjenično mukali. Štefa je vidjela da je stvar ozbiljna te je blatnjavom crnom gumenom čizmom opalila Vinka ravno u bradu. Od boli je Vinko ispustio Jožin vrat, a ovaj se brže bolje osovio na noge i preko pokleklog Vinka jurnuo u štalu. Vinko ga je dohvatio za nogavicu hlača i tako malo usporio, pokušao se pridići, ali Štefa ga je ponovo opalila nogom u stražnjicu tako da je u svom premetu pokupio i Jožu i obojica su ponovo završila na tlu. Štefa je u mraku štale ugledala spodobu u policijskoj odori kako čuči ispod Cvete. Pored njih stajalo je tele širom razrogačenih očiju.
-«Pogleč Joža kaj taj dripec dela!» Ali Joža od Vinkovog zagrljaja nije mogao ništa ni čuti ni vidjeti.
-«Pušćaj ju, ti balavec jen, gdo je tebi dal da fpolicije delaš? Zdigni se, sad te bum vrit z vilami fpičila.»
Više se nitko nije obazirao na mukanje krave, a zajapureni dvojac valjao se po tlu. Iz vana su se čuli muški glasovi. Štefa je provirila kroz vrata štale. Stigla je policija. Dva su policajca koračala kroz dvorišno blato ne odveć žurno.
-«Dečki, brzo, brzo, buju se vbili, brzo hote sim!
Stigavši na vrata štale njihove je tromosti nestalo, pojurili su prema muškarcima jer Vinko je Jožu gurnuo u stajski gnoj, a Joža je Vinka čvrsto držao za podlakticu i povlačio k sebi. Štefa je stajala sa strane mrmljajući «Bogek dragi, pomogni, bogek dragi…» Mukanje i zapomaganje su se miješali. Policajci su potezali obojicu kako bi ih izvukli iz gnoja. Vinko je čvrsto stajao na tlu, Joža je iskliznuo iz policajčevih ruku i nosom tresnuo ravno na kameni žrvanj. Oblila ga je krv koju je pokušavao zaustaviti starom krpom koja je visila na zidu štale pored češljeva za timarenje blaga. Ruda je i dalje čučao pod Cvetom.
-«Vinko, pa što je tebi to trebalo, vidi ga kako je uništio novu odoru, smrdiš po govnima, što ćemo reći u postaji? A ti Ruda?
-«Ste vidli, gospon policajec, ste vidli, došel je našu Cvetu pocekati. Dripec jen!
-«Čkomi baba, čkomi!»- podviknuo je Vinko na Šteficu.
-«Kaj, ti buš na moju staru vikal? Sad te bum zgrabil za tu tvoju hrgastu glavu, pa buš ti videl…»
-«Zkulijerajte se kuma Štefa, skulijerajte, pak je to bila obična opklada. Snoćka smo kartali belu pri Francini i gdo zgubi je moral kravici mlijeke pocekati. Bu i za teleka ostalo, kuma, samo se primirite.
-«Dobre, ideme onda vhižu, bume se hmiru porazovarjali i jenu si spili, a ti Ruda ak si čovek buš pri Francini platil rundu, a mi te ne bumo tužili za krađu mlijeka.» -pokušao se prijateljski dogovriti Joža, držeći staru krvavu krpu na svom razbijenom, podbuhlom nosu.
Post je objavljen 02.10.2005. u 20:49 sati.