U petak sam dala laptop na popravak. Serviser mi je obećao da će u ponedjeljak biti gotov – no, nekako u to ne vjerujem. Možda griješim…nadam se da griješim, ali mi se čini da to neće biti baš ovaj ponedjeljak. Pa sam tako morala pronaći neke druge sadržaje ovih dana (ovaj post pišem na mom starom kompu u maminom stanu), umjesto surfanja Netom i čitanja blogova.
Pa sam tako petak poslijepodne i pola večeri provela sa majkom u shoppingu namirnica po svim škurinjskim megahipermakromarketima (jer u ovom nema ovoga, a u onom onoga…) što je završilo finom rekreacijom po tipu nosi-najlone-iz-auta-na-prvi-kat-pa-tako-nekoliko-puta. No, dok sam čekala da mi se jezik sa poda povuče natrag u usta, malo sam otišla prosurfati na Net. Zanimljivo je kako smo mi ljudi u nekim situacijama smiješno predvidljivi. Pa čak i mi žene, iako je to tipičnije za muškarce (heheheh, već znam što ću za ovo čuti). Kada nam je nešto nadohvat ruke i stalno available, ne zanima nas. No, kada nam je ta ista stvar odjednom nedostupna (kao meni laptop), e onda nam iznenada strašno fali, i upravo ovog časa treba!
Subotnje prijepodne, koje je bilo prekrasno, sunčano, iako zbog bure i poprilično friško, sam provela što na Korzu, što na Trsatu kamo sam otišla popiti kavu sa jednim starim prijateljem, od nedavno i blogerom (na moj nagovor, of course – no, obzirom na daljnje u tekstu, a i zahvaljujući činjenici što me danas najmanje pola sata moljakao – doduše ne na koljenima nego preko mobitela – neću reći tko je…).
Uglavnom, dotični gospodin, već pomalo u časnim godinama (stariji je od mene tri godine, hehehe), bacio je oko na jednu moju, poprilično dobru, poznanicu. Koja, usput budi rečeno, ima ravno četrnaest godina manje od njega. Pa, kako je dok joj se upucavao, spomenuo i mene i činjenicu da je dobar sa mnom, a njemu se činilo da je to malicu jako oduševilo, odlučio je krenuti u akciju osvajanje iste – preko mene! E,da…i mene je to iznenadilo, baš kao i vas, dragi čitatelji!
Uglavnom, Malica (hajmo je tako zvati, jer to doista i jest, bez ikakvih loših primisli) je neki dan imala rođendan i spomenula mom frendu da će u subotu izaći van sa nekim društvom. Naravno, nije on bedast, skužio je da ga mala onako, na finjaka, indirektno zove da se pridruži. Pa je on, rekao mi je to i preživio, rekao Malici…hmmm, ja ti baš večeras izlazim s Riječankom, ali mogli bi se svi skupa naći.
- Što? Tko? Ti večeras izlaziš sa mnom??!!?? Ne dolazi u obzir! – kava, odnosno machiatto mi je poletio na nos.
- Ma daj, ne budi takva, pliz, daj, učini to za mene. Malica se oduševila, rekla je da ionako mora idućih dana nešto poslom svratiti do tebe, i da bi te taakoo raadoo vidjela – počeo je molećivim glasom.
- Odlično, nema problema, neka samo dođe – nisam se dala.
- Ali mala mi se stvarno sviđa, daj dođi sa mnom, nekako mi je neugodno samom se pojaviti u njenom društvu, nikoga ne poznajem.- oči su mu se nekako ovlažile, djelovao je opasno blizu suza. A ako ja nešto ne podnosim, to su muške suze, naročito ako ih pušta netko tko ima gotovo dva metra i izgleda mrko i ozbiljno poput profesionalnog killera.
- Ajde dobro, neka ti bude. O nebesa, pa ja moram tebi izigravati gardendamu! E, neće to biti besplatno…nemaš pojma koliki ćeš mi biti dužnik – ovo me počelo zabavljati.
- E, da ..znaš što bi bilo super? Da me ti voziš, i onda, kao fol moraš ranije otići, pa ću ja malicu zamoliti da me vozi doma… - počeo je moj frend razmahivati maštom.
- Neee!!! Ni mrtva! Voziti ćeš ti, ili ništa od izlaska…a ako vidim da se situacija povoljno po tebe razvija, ja ću lako izmisliti nešto hitno, pa ćeš mi ti dati ključeve od tvog auta.– jesam mudra, jel da?
- Može, OK, na sve pristajem! – bio je sretan kao prase u kupusu.
I tako negdje oko 22 sata dođe on po mene. Dogovorio se sa Malicom da se nađemo u Hemingwayu. Dođemo mi – kada ono, pustoš. Desetak ljudi, a od Malice ni M.
- Pa kako si se to dogovorio? Da nije riječ o opatijskom Hemingwayu? A da te mala nije cimnula? – morala sam biti malo zločesta, iako nisam baš vjerovala da bi cura to napravila, jer je poznajem i čini mi se sasvim OK cura.
- Misliš? Ne vjerujem..ja sam joj rekao da ćemo mi navečer do grada i… - počeo je zamuckivati.
- Nemoj ti sada ovdje filozofirati nego nazovi malu i provjeri! – bila sam nemilosrdna.
Naravno, bila sam u pravu. Cura je sa društvom bila u Opatiji. Pa smo i mi krenuli tamo.
Frend je cijelim putem nešto brundao, a ja sam se uglavnom cerekala, i zezala ga…wow, pa vi ćete ziher završiti pred oltarom, kako je krenulo, možda po vama snime i film. “Četiri vjenčanja i sprovod” je mala beba za vas…
U opatijskom Hemingwayu smo se napokon našli. Ja sam poznavala neke ljude iz društva, pa sam odmah zaboravila na muke mog prijatelja, sa svima sam se raspričala, koliko god se to moglo od glasne muzike. A muzika je bila iz osamdesetih : Boney M, Gloria Gaynor, uglavnom izmiksane disco stvari, koje su me vratile u doba mojih prvih izlazaka. Sve je bilo savršeno, osim pića. Naime, naručila sam uobičajeni Manhattan, u kojem sam umjesto trešnjice dobila – bobu grožđa!
Nakon nekog vremena, lokal se popunio, a slavljenica je odlučila da ga promijenimo i vratimo se u Rijeku, u Phanas. Imali smo sreće pa smo svi našli parking na Rivi, no što se Phanasa tiče – strava!
Već neko vrijeme nisam bila vani u subotu navečer, pa sam se vjerojatno malo i odvikla. Ali pomisao da se u subotu iza ponoći ode u Phanas je totalno pogrešna!
Gužva je bila neopisiva, do šanka je bilo nemoguće se probiti, no Malica je trebala izgleda naći se sa nekim frendovima, pa smo poduzeli akciju probijanja na kat! E, to je bio pravi podvig, iako je samo vraćanje sa kata i probijanje do izlaza bilo još teže. Naravno, u toj gužvi je bilo nemoguće bilo koga vidjeti. Osim hrpe cura sa intenzivnom šminkom i istovjetnim frizurama i oblekom. A ono što me neugodno iznenadilo, jest da sam se probijajući kroz masu (a ja nisam baš toliko malena ni niska) u par navrata skoro onesvijestila kada me zapahnuo smrad znoja koji je dopirao od inače sasvim dobro obučenih dečki. Valjda su, siroti, mislili da im macho zapah znoja bogatog feromonima pomaže u osvajanju cura. U obaranju na pod, svakako da!
Na kraju, kada smo se svi prebrojili ispred Phanasa i zaključili da smo uspješno preživjeli, odluka je pala : idemo u River Pub! O, ne, pomislila sam…to je mjesto za koje me vežu neke tužne uspomene..nisam bila godinama tamo. A onda sam rekla samoj sebi …daj, prestani! Vrijeme je da se okrene nova stranica u potpunosti – nova frizura nije dovoljna! Srećom, u Riveru nije bila prevelika gužva, svi smo se zavukli ispod stepenica (penjanje na kat nije dolazilo u obzir!). A muzika – bila je gotovo ista kao i u Hemigwayu – osamdesete! Krenula sam udarati po Guinnesu, a kada sam čula “I will survive” Glorie Gaynor i “I’m still standing” Eltona Johna, feeling je bio baš prekrasan.
Shvatila sam poruku večeri – i osjećala sam se baš odlično!
Kako se razvijala situacija između mog frenda i Malice – ne znam baš, vidjela sam da su nešto pričali i cerekali se…tko zna, možda se nešto iz svega toga i izrodi. Iako, pomalo sam skeptična…promatrala sam ih malo – ne njih dvoje zajedno, već načine kako reagiraju na glazbu, govor tijela…bojim se da se kod njih osjeća ipak pomalo taj famozni generacijski jaz. Ona je mlada, zgodna živahna cura…a on je, pomalo, preozbiljan za nju. Nadam se da sam u krivu.
Na kraju, ona je otišla kući sa frendicom koju je vozila, a on je vozio mene kući.
Kada smo se pozdravljali, nisam odoljela da mu ne kažem …čuj, prijatelju, ipak moraš Malicu pozvati negdje van, nasamo, ako želiš znati na čemu si. I to odmah sutra – željezo se kuje dok je vruće!
Ponekad je drugima tako lako dati savjet…
Danas mi je cijeli dan bezvezan. Majka me probudila u podne, pa sam otišla kod nje na ručak…cijeli dan mi nešto ronza, a ja koristim svoj stari komp…
Otići ću večeras ranije u krpe…
Post je objavljen 02.10.2005. u 20:34 sati.