Marketing
Dnevnik 14
Dan kad je Jarun bio hladan...
Korporacijske. Svjetske. U principu, drugi naziv za sindikalne radničke igre. Okupilo se preko 3000 ljudi, od toga pola na nogač. Rezervni sportovi poput plivanja zato su bačeni u ranije termine. I tako sam se obreo na velikom jarunskom jezeru u pol devet jutros, smrznut ko Njofra u škrinji, zajedno s još desetak njih isto smrznutih, ali većinom u odijelima od neoprena, neoprana ili whatever... Voda biti mutna, kao i obično, te hladna, kao neobično. 18 stupnjeva. Šatro. Da nas zavaraju. I patkama je bilo hladno. Smijale su nam se... Ne dobro.
I niš. Kako bog čuva pijanice, djecu i budale, a kako sam obilato zastupljen u sve tri kategorije, rekoh – ako sam isplivao Faros, mogu i ova pišljiva dva kilometra. I bi tako. Ulazio sam dvije minute, i kad sam shvatio da gornji dio tijela nema kontakt s donjim, a sudac me sumnjičavo pogledao, shvatio sam da imam 5 sekundi za odluku - strateški uzmak i doživotna ljaga, ili hrabra borba i upala pluća.
Ulaz
Naravno, nakon treće sekunde stvar dolazi na svoje jer Ribafish ne priznaje poraz sve dok nije na koljenima, medalja se smiješi, retardiranom muškom egotripu slave nikad dosta, i tako se poput sige bacam u vodu. Lamaćem prema startu ko patka bez batka, ali plivuljim (ako se to tako može nazvat) i točno u 9 krećemo.
Start
Leo Di Caprio je goli penis. Kakav mrtvi Titanik, kakav Atlantik... Ovo je borba za živu glavu! Prvih 300 metara mašem ko Pinokio i pokušavam pružati ruke ispred sebe, ali dotične bi nekam na toplo, pa se stišću u sebe. Buljan mi bježi, Siniša mi bježi, pokušavam se držat nekog tipa moje g godišta, ali tijelo ne sluša mozak. Teško mi je disat od šljive, Pišo se uvlači kao periskop, a testisići poprimaju oblik i boju bobica smrznutih borovnica. Taman kad sam skontao da sam se otkravio (dobar glagol – otkraviti=prekinuti s Monikom Kravić!), počelo me sve peć. Peklo me nekih pol sata, a onda sam diošao do cilja. Šesti sve skupa, drugi u kategoriji. Postolje, medalje, slikanje, a Piše još uvijek nema. Možda se pojavi predvečer na tulumu. "Di sam? Tko su ovi ljudi? Hoće li nam sad biti toplo, gazda?"
Postolje
Medalje
Slavimo medalju i vodim Mihu na ćevape u Čingać. Čevapi ogromni i preskupi, lepinja dobra, luka malo, kajmak nije kajmak nego neko vrhnje i košta 10 kuna po piksici. Izdaja. Šteta što su sami čevapi tako dobri i mesnati da nemrem pljuvat po njima i da hoću...
Večeras slijedi tulum korporanata, a sutra trka na kilometar. Sprint. A kako mi se medalja razbila na putu do doma (staklena je. Bila...), sad moram po drugu. Isuse, samo da se ne zapijem večeras. Al ionako će me razbistrit Jarun u 9. Mama...
Mihaela je skužila sve prednosti trudnice pri jedenju ćevapa.
Miha profil
Miha anfas
I pojela je osam ćevapa, dok su meni ostala 3 za marendicu. Jedva čekam. Roku se i dalje ne ide van, izgleda da će stvarno dočekat četvrtak kad je zakazan carski. Polako. Odoh pročitat Von Smiletov blog http://svijetuboci.blog.hr/, pa fušat. Uživajte, o vi kojima je toplo....
Post je objavljen 01.10.2005. u 14:44 sati.