Dok nisam krenuo na faks, nisam nikada spavao popodne. A onda je krenulo. Umor koji se oseća rano popodne. Nekad ga uopšte nema, najčešće je onako osrednji, a nekad je baš jak, oči se sklapaju a krevet pevuši moje ime i zove me "...dođi... to sam ja, tvoj krevet". Kad prilike dozvoljavaju dremnem jedno pola sata, mmm kao da sam pojeo veliku čokoladu sa lješnjacima...
Najgore je kada su trke formule 1. Uspavljuje me zvuk njihovih motora. A taj sport kao pratim - ne baš toliko da znam gde se vozi sledeća trka i da li je Sauber ispred Red Bulla, ali gledam trke kad god mogu i povremeno posećujem planet-f1.com. Međutim... Posle desetog kruga je gotovo. Oči se sklapaju, telo rotira negde oko desnog kuka i ja se spuštam na trosed. Kroz polusan kao pratim šta se dešava, ali džabe, mrtvo telo, ako se probudim pre kraja trke odlično je. Koliko sam samo dobrih trka propustio; koliko sam dobrih dešavanja propustio e da bi bio kod kuće i gledao trku koju sam na kraju prespavao... Prestao sam da se borim protiv toga, sada kao što si spremim fini ručak pred početak trke, tako spremim jastuk i ćebence da mi bude udobno posle desetog kruga. Žao mi je jedino što nikada neću biti vozač F1. Zaspao pre polovine trke i nastavio pravo u nekoj krivini...
Proteklih dana me je povremeno hvatao teški zamor. Ne onaj što dolazi posle slabo prospavane noći, već onaj koji dolazi pred grip, zajedno sa bolom svih mišića. I tako sam sinoć zalegao još oko osam - devet sati (ništa parket, ništa kuvanje, ništa pranje sudova, ma zdrrravo). Nisam ni gledao na sat, ništa. I odspavah tako u cugu skoro deset sati. Svako ugađa sebi - prema mogućnostima. Pred svitanje san više nije dolazio na oči, ustadoh konačno u šest. Tako sam bio u prilici da budan dočekam grmljavnu u pola sedam ujutro, stakla su se zatresla. Posle toga ništa, magla se razišla, sunce sija, lep dan.
Post je objavljen 28.09.2005. u 11:48 sati.