evo me spremnog da budem smatran velikim pesnikom
a meni se posle podne spava
evo me svesnog smrti kao džinovskog bika
što se zaleće na mene
a meni se posle podne spava
evo me svesnog ratova i čoveka što se bori u ringu
i svesnog dobre hrane i vina i dobrih žena
a meni se posle podne spava
svestan sam ženine ljubavi
i posle podne mi se spava,
uranjam u sunčevu svetlost iza žute zavese
pitam se gde su otišle letnje muve
sećam se najkrvavije Hemingvejeve smrti
i posle podne mi se spava.
jednog dana neću želeti da mi se posle podne spava
jednog dana ću napisati pesmu što će doneti vulkane
brdima tamo napolju
ali sada mi se posle podne spava
i neko me pita: "Bukovski, koliko je sati?"
i ja kažem: "3 : 16 i po."
osećam se veoma krivim, osećam se odvratan, beskoristan,
mahnit, osećam
da mi se posle podne spava,
oni bombarduju crkve, u redu, to je u redu,
deca jašu ponije u parku, u redu, to je u redu,
biblioteke su ispunjene hiljadama knjiga punih znanja,
velika muzika čuči u radiju što je tu pri ruci
a meni se posle podne spava,
nosim u sebi taj grob koji kaže,
ah, pusti druge neka to urade, pusti ih neka pobede,
pustite me da spavam,
mudrost je u tami
i zamahuje po tami poput metle,
ja idem tamo gde su otišle letnje muve,
pokušaj da me uhvatiš.