Juče je bio taj dan. Jedna privatna TV stanica usudila se da započne svoju informativnu emisiju u isto vreme kad i „nacionalna televizija“. Radi se o Pink televiziji i projektu pod nazivom „Nacionalni dnevnik“. Željko Mitrović, vlasnik Pinka doveo je nekadašnje novinare sa RTS-a koji će praviti tzv. autorske dnevnike. Sama najava konkurencije u udarnom terminu prilično je unervozila direktora RTS-a Aleksandra Tijanića, koji je izjavio da se radi o političkom projektu i opkladio se da Pinkov dnevnik neće „dočekati Deda Mraza“, tj. da će biti ukinut za par meseci. Mitrović je posle toga u emisiji na sopstvenoj stanici optužio Tijanića za finansijske malverzacije u vezi s prodajom reklamnih termina. Rat rečima traje i dalje.
Dnevnik će ići sedam dana u nedelji, a voditelji su svi, osim urednice informativnog programa Pinka Tanje Jordović (uređuje dnevnik sredom), nekadašnji urednici RTS-a: Aleksandar Crkvenjakov (bio i direktor pre par godina, uređuje dnevnik ponedeljkom i četvrtkom), Mihajlo Kovač (bio ambasador u Beču posle pada Miloševića, termini: utorak i petak), Petar Lazović (čovek koji je vodio RTS-ov dnevnik posle pada Miloševića, a sad je savetnik ministra za kapitalne investicije Velimira Velje Ilića poznat po psovanju novinara; subota) i Nenad Ristić (direktor RTS-a pre Crkvenjakova, a od pada Miloševića; nedelja). Priloge će praviti mladi novinari, a Pink naglasak stavlja na „autorski i urednički pečat“ koji će svaki od urednika ostaviti.
Sinoćnji dnevnik počeo je po Pinkovom satu na vreme, ali u stvarnosti s petnaestak sekundi zakašnjenja (i RTS-ov dnevnik je kasnio tačno toliko). Posle špice pojavio se prilično nervozni urednik i voditelj Aleksandar Crkvenjakov (na slici) i najavio događaje dana, koji su predstavljeni kao naslovi od jedne reči zajedno sa objašnjenjem te reči (podnaslov). Usledile su slike dana popraćene prilično neuspešnim asocijacijama s bojama (crno — spomenik košarci u Beogradu, crveno — jesen i paprike na pijaci itd), a zatim je Crkvenjakov pročitao veliku misao (iz rečnika prijateljstva dečjeg festivala „Radost Evrope“) sedmogodišnjeg Ognjena Miladinovića: „Sloboda je kad radiš šta hoćeš, a da drugom ne smeta“. Specijalitet dnevnika bilo je pojavljivanje gomile ministara, što u snimljenim prilozima, što uživo. Uživo su gosti Nacionalnog dnevnika bili Vuk Drašković, ministar spoljnih poslova državne zajednice SCG (u studiju) i Mlađan Dinkić, ministar finansija koji se putem satelita javio iz Amerike sa pregovora sa MMF-om. U prilozima su se pojavile kratke izjave ministara lokalne samouprave Lončara, ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom Parivodića i ministra pravde Stojkovića. Pink se potrudio da i onima koji već znaju sastav srpske vlade napamet omogući da upoznaju i ministre iz prijateljskih zemalja, pa je vođen intervju i sa slovenačkim ministrom privrede Vizjakom koji je na gostovanju u Beogradu.
Tokom najava priloga i čitanja vesti Crkvenjakova (koji je izgledao kao da je prvi put stao pred kamere) je pratio iritirajući instrumental čija se osnovna tema ponavlja svakih par sekundi. Ni tehničkih problema nije manjkalo, pa je tako voditelj u jednom trenutku naizmenično gledao levo i desno (malo u idiot/blesimetar, malo u kameru), što je bilo posebno komično. Crkvenjakov se upinjao da bude nekonvencionalan pa su mu najave više ličile na ulični razgovor sa poznanikom nego na dobro osmišljeno izveštavanje građana o bitnim stvarima. U jednom trenutku je rekao da je uragan Rita „izneverio očekivanja“, jer nije srušio sve pred sobom.
Po svom starom običaju, Pink je mnogo više uložio u formu (špica, najave, virtuelni studio za sportski deo, javljanja uživo i iz inostranstva) nego u sadržinu, pa su vesti bile prilično isprazne i bez novih momenata i zanimljivih pojedinosti, a dno je dostignuto prikazom paparaco snimka izvesnog brazilskog fudbalskog reprezentativca koji je uživao u beogradskom noćnom životu (snimljen u nekoj kafani).
Crkvenjakov je dnevnik završio vadeći kutiju s tri loptice za žongliranje izjavljujući kako svaki voditelj treba da ih ima kako bi privukao pažnju gledalaca u slučaju da u tehnici nešto zaškripi.
Čini mi se da na ovaj način Pink pokušava da uspeh tabloidne štampe (pre svega Kurira) po receptu brzo, kratko, bezobrazno i šareno preseli i na TV ekrane, što nikako nije dobro. Ipak, gledalaca i za takav Nacionalni dnevnik (pogotovu ako uzmemo u obzir ultrakonzervativnu formu dnevnika koju RTS gaji), po svemu sudeći, neće nedostajati.
Post je objavljen 27.09.2005. u 17:53 sati.