Marketing
[Qolumna] oQo stripaKILL BILL Vol. 2
Piše: Vladimir Tadić
Prošli put smo ustvrdili da scenaristi koriste smrt kao poštapalicu, kada su nesposobni da proizvedu dobrog negativca, ili dovoljno uzbudljivu priču. Ali to se ne odnosi samo na stripove, zar ne? Isto važi i za filmove i knjige, o video igrama da ne govorimo, reći će mnogi. Video igre, koje još nisu dogurale do statusa medija, a kamoli umetnosti, na stranu, istina je da slicne metode postoje i u drugim medijima, odnosno pričama uopšte. Pošto je ovo ipak Qolumna o stripu, o stripu i pričamo, mada se (zlo)upotreba smrti odnosi i na ostale medije.
Spomenuta inflacija smrti znači da nas polusposobni scenaristi – otupljuju. Pet mrtvih u saobraćajki? Usagi ih je više pobio u jednoj epizodi od 20 strana. Trideset nastradalih u bombardovanju? Ništa u odnosu na Nathan Nevera. Dve 'iljade nastradilih u Africi? Damn, to mora da je Ennis pisao. I tako dalje.
A nije pisao Ennis. A nije isto kao u priči. Otupljujemo. Mrtvi su samo oruđe priče, samo jedan delić veće slagalice, priča ide dalje, daje im smisao. Ako je strip loš, glavni junak ide dalje, u sledeću epizodu gde će biti još pogibija – od kojih će retko koja biti prava.
Ima, naravno, i bezbroj primera koji me demantuju, bezbroj stripova koji shvataju tragediju nestanka jednog života, koji odaju poštu ličnosti koje više nema, i koji je ne koriste zarad povećanja prodaje, zarad scenarističke poštapalice, zarad zabave.
Ali nekako, nema ih dovoljno. Nekako je više onih drugih, posle kojih gledanje vesti ne izgleda toliko strašno, posle kojih deluje da sve ima nekog smisla, pa i dve hiljade mrtvih u Africi. Ili mnogo bliže.
Toliko smo zapljusnuti nasiljem da to i ne primećujemo, da nam je sasvim okej da imamo strip-junaka koji ubija negativce ne iz osvete, ne zbog svog bola, ne zbog pravde i zbog toga što sistem ne funkcioniše – nego iz zajebancije, iz čistog sadizma. Bez trunke ironije u scenariju.
Grant Morrison je i to okrenuo naglavačke – u nekoliko epizoda Invisiblesa, a naročito u uznemiravajućoj Best men fall, Morrison nam pokazuje živote likova koje su njegovi "pozitivci" ubili. Nije u pitanju statistika. Nije u pitanju još jedan negativac na gomili leševa (koje u Invisibles svakako ima), u pitanju je čovek, kao mi, koji dok umire cvili "This is not happening" i seća se događaja koji su ga doveli tu gde jeste. Morrison, uvek kontraverzan, nas ne uljujkuje u našem jalovom uverenju da nećemo umreti – naprotiv, lupa nam smrtnost u glavu.
Jer ne dešava se sve nekom drugom, a ne nama, glavnim junacima naših života. Jer smrt nije statistika, nego gadna rabota na koju smo svi osuđeni. Jer i mi lako možemo da postanemo samo jedna brojka u nekom tragičnom događaju.
Jer život nije priča, ma koliko mi želeli da jeste.
(Vladimir Tadić je vječiti apsolvent prava, povremeni savjetnik za medije te konstantni stripofil.)
Post je objavljen 27.09.2005. u 18:30 sati.