"Prekinuo" sam druženje sa svojom Iračankom i sad me vrte svakakve oluje u glavi, srcu, a i trbuhu... Od kada sam se vratio iz Njemačke, nikako se ne mogu smiriti. Prvo, ajde, posao, no kada je to prestalo biti akutno i važno, kada sam se konačno počeo opuštati i sabirati, udrila me nova nevera i sad se mučim biti barem malo miran. U meditaciji mi treba duuugo vremena kako bih se barem malo sabrao, no čim prestanem s meditacijom, za nekoliko minuta kaos ponovno počinje. Ne znam mu ni kraja ni početka, a bogami ni sebi. Kako bih ostao normalan još češće hodam po gradu kako bih promijenio misli, meditiram i prije ručka, no ne pomaže ni to puno. Jako je frustrirajuće osjećati da si samo korak od snažne sreće i zadovoljstva samim sobom, a ostajati uvijek s druge strane, prekratak za samo taj jedan mali korak. I što je možda još teže: ne znati zašto je tako. Da li su njene negativne misli uperene protiv mene, da li je možda nešto sasvim moje, a pokrenuto događanjima u Švicarskoj prošlog tjedna – ne znam, samo znam da bih najradije zaplakao od frustracije. Užasno me strah da odem porazgovarati s njom, kao da sam joj nešto strašno učinio pa će sada vikati na mene itd. itd. Čini mi se da je i nju strah. Evo, kao što rekoh, zato je dobro ovo pisanje: kad ne ide sam sa sobom, onda podijeliš s ljudima i neke se stvari razjasne. Sad mi je sinulo da moram otići k njoj i razgovarati, pa šta bude. Nekako me strah beskonačnog i mučnog natezanja, strah me njene tuge i optužbe, iako nismo bili ni par niti nešto slično. Bez veze... Ovako me drži osjećaj zakočenosti duše a bogami i tijela, usprkos vježbanju. Vidjeti ćemo...
Post je objavljen 22.09.2005. u 22:11 sati.