Koncept MILF-a jedna je od intrigantnijih tema u suvremenoj pornografskoj kulturi. MILF je skraćenica od engleskoga "mother I'd like to fuck", a označava malo stariju ženu, koja je već rodila, ali se unatoč tome dobro drži. Klasični primjeri ovjekovječeni na velikom ekranu su Mrs. Robinson iz Diplomca i Stiffler's Mom iz Američke pite. Međutim, iako postoji mnoštvo maštarija nevinih pubertetlija o susedama, tetama, profesoricama ili osobama iz šou-biznisa - svima, naravno, dosta starijim - nekak mi se čini da koncept MILF-a polako izlazi iz mode kad premašite dvadesetu. Odnosno, vrlo se sužava krug ljudi koje i dalje zanimaju starije žene. Dijelom i zato jer su žene koje su vas palile kad ste imali trinaest već dobrano zagazile u peto desetljeće života, a tu se popis ljepotica počinje osipati. Malo ih je koje uspiju tomu odoljeti (npr. izuzeci su Sophie Marceau, Andie MacDowell, Catherine Deneuve i majka jednog mog poznanika).
No, kako gazimo kroz dvadesete, odjednom se pojavljuje sasvim druga vrsta MILF-ova - naše vršnjakinje, koje su, eto, malo prerano prešle u svijet odraslih. Ovo zapravo nema namjeru biti oda MILF-ovima, nego više osvrtanje na neke probleme koje rano roditeljstvo nosi sa sobom.
Kod sebe na moru znam dve takve ženske. Niti jednoj ne mogu točno procijeniti godine, ali rekao bih da je prva, koja mi je susjeda, malo mlađa od mene. Ima kćerkicu od koje tri godine, i nema muža. Izgleda da je odlučila biti samohrana majka. Kao osoba koju je i samu odgojila samohrana majka, ne bih rekel da tu odluku u potpunosti podupirem. Naime, da raščistimo, meni je drago da su mi se starci rastali kad sam imal dva tjedna, puno draže nego da su se svađali pa rastali kasnije. Ali, isto tako mislim da je otpočetka uskratiti detetu svesno očinski odgoj isto tak propust. Ja nisam biral da nemam oca, i htel bih da sam ga imal. Naravno, ne želim reći da sam htel imati osobu koja mi stvarno jest otac, niti čak očuha, nego da mi je u životu, nažalost, falil koncept oca. Ali to je posljedica više sile. Međutim, apriorna samohrana majka to je dete lišila oca čak i bez razloga. Ne znam, pitanja mi iskrsavaju o toj temi često...
Druga je, mislim, malo starija od mene, rekel bih da ima nekih 27, 28 godina. Muž joj izgleda još starije, ko da ima već 35 ili još više. Nisam ga baš proučaval, ali ne izgleda mi baš pretjerano upečatljivo ni u kom smislu. Ona pak ima na licu tipičan umoran izraz mlade mame, žene koja je bila zgodna i vesela, a onda se pojavilo dete, i više nikad neće biti mamina mala curica. I njih dvoje imaju kćerkicu, također od oko tri godine, možda i malo stariju, te se ta kćerkica igra s kćerkom one prve mlade mame.
Kupamo se na istoj plaži. Odnosno, oni se brčkaju u plićaku, ja uđem i onda me nema dva sata, jer plivam preko uvale i natrag. Onda izađem, obrišem se i odem doma. Mrzim koncept izležavanja na plaži. Vruće je, sunce prži, možeš dobiti sunčanicu ili rak kože, a imam sreću da sam prirodno tamnoput, tako da mi je dovoljno tjedan dana na moru i već izgledam ko da sam se vratil s Copacabane.
Uglavnom, u tih par minuta kolko traje moj dolazak na plažu, hitanje ručnika na pod, svlačenje majice i njeno hitanje na pod, odlaganje natikača i onda penzionerski ulazak u vodu (znate ono, ulazite korak po korak dok vam ne dojde do pupka voda, onda se dignete na prste, pa napravite još korak dva, pa stanete, pa se naginjete napred da vas voda smoči još milimetar, pa se polijete po rukama, onda vam se to osuši, i na kraju se, nakon petinjak minuta, bacite s urlikom prema napred u to grotlo ledene vode); kao i moj izlazak iz mora, brisanje i kretanje doma, imam priliku promatrati kaj se događa oko mene na plaži. I tako ja snimam sretnu obitelj ove starije ženske. Dva dana zaredom, dva zanimljiva incidenta. Prvi dan, curica trči okolo po plaži, sretna je od sunca i mora, uživa. A mama se dere za njom "Nika, dođi ovamo." Mala ne trza. "Nika, simo dođi!" I tako još par puta, mala je već prilično daleko odmakla. "Nika, tamo ti je babaroga." I mala ko torpedo natrag.
OK, ovo izgleda komično, ali kad dete idete plašiti kojekakvim nadnaravnim bićima da biste ga prisilili da napravi baš ono kaj vi hoćete, onda bute možda stvarno postigli to, ali bute dobili isprepadano dete. Ja sam bil prilično plašljiv klinac makar me nisu plašili s babarogom. Ja sam se pak bojal vukova. Valda je Crvenkapica pogubno djelovala na mene. Osim toga, sećam se da sam se ko klinac od možda godinu i pol, dve, totalno isprepadal kad sam bil s mamom i bakom u Poreču i jednu smo se večer nekud šetali, a ja sam ugledal neki golemi crni predmet u mraku, i taj mi je utjeral strah u kosti. A radilo se o najobičnijoj peki za meso. Nekako u isto doba išel sam s mamom i bakom u Tuheljske toplice, i gledal ljude kak se kupaju u bazenu. I opet se prenerazil od prizora nekog tipa s plivačkim naočalama. Da ne napominjem da me nisu strašili s babarogom, ali mi je zato baka, ak bi radil nekaj kaj nije po njenoj zamisli, znala pripretiti: "Bu te dragi Bog." I kako da onda čovjek, s takvim iskustvom, vjeruje da je Bog vječno dobro? Onda još otvori Bibliju, pa naleti na uništenje Sodome i Gomore, na Isusove riječi upućene smokvi na putu za Jeruzalem, ili počne razmišljati o paklu kako ga prikazuje tradicionalno kršćanstvo...
Čemu plašiti decu iz vlastitog egoizma? Deca se ionako bojiju puno toga jer im je sve novo, nemaju iskustva s mnogim pojavama i imaju strahopoštovanje ili čak i bojazan od mnogočega, a onda im se još uvaljuju koncepti nadnaravnih bića i to zlih nadnaravnih bića. U redu vile, Djed Božićnjak ili slično, ali čemu babaroge? A sve zato jer roditelji nemaju ni taktike ni strpljenja ni znanja.
Drugi dan, evo mene opet na plaži, plivam natrag. I već izdaleka čujem kako se neko dete dere. Urla, plače, vrišti "Neću, mama, neću!" Dojdem bliže, i pogađate o kome se radi. Njih oboje, muž i žena, u moru, i mala s njima. Mama ju drži, tata stoji par metara dalje i sretno joj maše: "Dođi, doplivaj do mene." Mala urla da ju se čuje do Šibenika, razvidno je ne samo da ne želi plivati, nego i to da uopće ne želi biti u vodi. A njih oboje gluhi, odnosno, onako, uopće ne kužeći, tu i tamo ju zapitaju "A zašto plačeš?" Simptomatično je da mala celo vreme zove mamu, a ta ista mama ju čvrsto drži u rukama i ne pušta iz vode.
Ja znam da mala deca često znaju zlorabiti svoj plač da dobiju pažnju i kad im nije realno potrebna (sećam se Kishonove Renane i priče o dudi Cuci), ali ovdje je bilo kristalno jasno da se curici ne sviđa to kaj joj delaju i da bi rađe izašla van i bavila se nečim drugim, a ako bi i išla u vodu, bilo bi to pod njenim uvjetima. I opet povlačim svoj primjer. Ja sam se ko klinac volil brčkati u moru, plivati čak i dosta daleko od obale za nekoga ko ima plivalice ili šlauh, ali nisam nikad volil roniti. I onda je počela tortura. "Zagnjuri se!" "Kaj te nije sram da si ti jedino čudo na celoj plaži sa suhom glavom? Mozak bu ti zakuhal!" Dovoljno su mi ogadili ronjenje i gnjurenje tako da ja sve do danas ne močim glavu osim ako nije slučajno, odnosno ako ne skočim (na noge, naravno, na glavu ne znam), pa mi i glava pritom ode pod površinu. I mozak mi nije zakuhal. Ali, još i dan-danas ima ljudi koji taj moj strah ne shvaćaju, i ne shvaćaju da ak bum si ikad u životu močil glavu, to bu bila isključivo moja odluka, odluka koja je posljedica pobjede nad vlastitim iracionalnim strahom, i jednostavno, pobjede nad prisilom.
I, ne bi me čudilo da i ta curica s vremenom razvije strah od mora, strah od kupanja, skopčan s nekom vrstom inata. Ja sam na moru svake godine 6 tjedana. Sve dok prije dve godine nisam počel prakticirati svakodnevne rute plivanja (i mogu reći da se od toga osjećam dobro, jer si konačno oblikujem tijelo na način da sam njime zadovoljan), ja sam se kupal u prosjeku jedanput tjedno. A i to jako kratko, nutra-van. Ako je dotična Nika imalo karakterna, i ona bu reagirala na takav način. Jer, iako njeni roditelji imaju najbolju namjeru, ne treba dete nikad plašiti babarogom u automobilu ako se bojimo da bu istrčalo na cestu, niti ga treba siliti da dela ono kaj ne voli, kolko god to njemu u tom času koristilo. Jer, razmislimo malo: ako želimo da dete jede karfiol jer je zdrav, a ono ga odbija, onda mu ne bumo nasilu natrpavali to povrće, jer ga tak ono nikad ne bu zavolilo. Treba ga pustiti, jedanput bu samo zatražilo da proba. A posebno su ugrožena deca mladih roditelja, kojima se ono "dogodilo", jer onda rezoniraju "Em si nam pokvaril(a) život, em sad još imaš vlastite prohtjeve." I uvijek oni glupi koncepti kako mama uvijek zna kaj je najbolje za njeno dete...
Koja ironija! Stalno se ističe kak su ljudi slobodni, kak su deca najslobodnija od svih ljudi, a deca nemaju čak pravo izbora ni za ono kaj se tiče njih.
Post je objavljen 21.09.2005. u 17:47 sati.