(Amélie Nothomb: STRAH I TREPET; Vuković & Runjić, 2001.)
Kako dobiti nagradu Francuske akademije za najbolji roman? Pa, treba:
- Pisati o dalekim i čudnim kulturama koje je autorica posjetila. Francuzi vole slušati o dalekim i čudnim kulturama dok sjede kod kuće. To sad ne govori iz mene cinizam već moj agent koji stalno naglašava kako to tržište voli actualité (valjda sam naglasak točno stavio).
- Pri tome se treba potruditi objasniti im tu kulturu, ali tako da im i dalje bude dovoljno čudna i strana te da je ne požele i sami doista upoznati već da im kontakt preko vaše knjige bude posve dovoljan. Ako želite cinizam: tako ćete zadržati publiku i za svoju sljedeću knjigu.
- Ne zaboravite se smijati malo i na svoj račun. Tako će vam manje zavidjeti što ste putovali. Ako niste Francuskinja, dodaje cinizam, nego Belgijanka (u Francuskim su vicevima Belgijanci ekvivalent Bosancima u našim) - tada je to vjerojatno nužnost.
- Pišite jednostavnim rečenicama tako da izgleda kako je to svatko mogao. Ali se povremeno sjetite koristiti riječi koje će svakome tko se potrudi razmisliti pokazati kako biste vi mogli pisati i mnogo složenije, kada biste tako htjeli, te da je jednostavnost tek vaš izbor.
- Ne zaboravite na poneku literarnu digresiju, jaku poetsku sliku ili religioznu metaforu. Ipak je ovo, cinik će, literatura. Belles lettres, ne? Može i dašak latentnog lezbijstva.
- Nemojte biti preopsežni. Osamdeset kartica je dosta, prelomit ćemo tako da izgleda dvostruko. Nema smisla akademike tlačiti opsežnošću.
- Nije na odmet ni na autorskoj fotografiji izgledati kao svačija dražesna unuka. Unuke su, mmm, dobre.
Nemojte me krivo shvatiti: dobro sam se zabavio uz STRAH I TREPET Amélie Nothomb, a bilo je i poučno. Saznao sam štošta o Japanu, ustroju njihovih korporacija, kulturi. Jednako toliko bih saznao i da je Amélie napisala reportažu od četrdeset kartica, ali propustio bih religioznu metaforu i razmišljanje o padu s četrdeset i četvrtog kata. Možda i scenu golog plesa.
Ali, bolje je za Amélie da nije pisala reportažu. Od jedne se reportaže u godinu dana ne živi, a njoj uspijeva od jednog romana godišnje. Jedne novele, zapravo, jedne priče. I opet: nemojte me krivo shvatiti, ne krivim je i ne napadam, samo razmišljam gdje je danas granica literature i žurnalizma, istine i mašte, tako to.
Pročitao sam, prethodno, "Ljubavnu sabotažu" koju je napisala Amélie i bila mi je isto super, ali se kod pisanja ovog prikaza nisam mogao sjetiti naslova (našao sam ga u bilješci o piscu), a bogme ni većine sadržaja. Lako se čitalo, lako je hlapilo. STRAH I TREPET mogli bi se zadržati duže baš zato što su reportažni, manje poetski.
Mislim da ću i dalje čitati Amélie. Ne treba dugo za jednu knjigu, a i izgleda, na fotografiji, poput kćeri koju nemam.
Mmm.
(mcn)
Post je objavljen 23.09.2005. u 12:04 sati.