Dobro funkcionišem i kada sam sam, ali ponekad me smori da pričam sam sa sobom uveče, sam sa sobom ujutro, bazam po stanu opet naravno sam... Dođe tako ponekad. Još kad se udruži sa tmurnim vremenom, eto veselja!
A najčešće mi tmurno vreme ne smeta - to zavisi od unutrašnjeg raspoloženja. Hodam, grizem, zveram okolo i sve gledam sa one svetlije strane svejedno što su se oblaci navukli. Danas, juče, međutim nije baš tako.
Volim da je svetlo, da sija sunce, da se vidi makar malo neba. "Guba mi je" (meni nov izraz iz .hr žargona) ako na posao krećem po mraku, vraćam se po mraku. A uskoro će takvi dani, eto jeseni, eto mraka. Dani bez svetla od ponedeljka do petka. Već sada počinjem da se nadam i veselim narednom martu, aprilu, maju (iliti ožujku, travnju, svibnju). A leto, teoretski, još nije završeno.
Već mesecima spavam u dnevnoj sobi, na trosedu. Krenulo je spontano, svidela mi se promena, neću još da menjam dok malo ne poradim na redizajnu spavaće sobe. U položaju u kom ležim, kad ujutro otvorim oči, prvo što vidim je parče neba među soliterima. Proletos sam neko vreme mislio na jednu slatku devojčicu, plavušu, eteričnu. Mnogo mlađu od mene, ništa nisam pokušao. Tih dana mi se par puta sasvim neočekivano desilo da pri buđenju, prva slika koju vidim bude ono plavo nebo, i prvo na šta pomislim bude ona. Jedan od lepših načina da se započne dan!
Što me je dovelo do pitanja zašto se za svetlu kosu kaže "plava". Ima li to veze sa suncem, nebom, ili je etimologija sasvim prozaična?
Post je objavljen 19.09.2005. u 10:39 sati.