Prednosti bivanja jedincem su jasne: imate svu potrebnu pažnju roditelja, svi pokloni su vaši i nemate se želju takmičiti s nikim za roditeljsku ljubav. Nedostaci nebivanja jedincem su isto tako jasni: možete se osjećati zanemareno, možete postati zavidni i skloni ste konkurenciji i uspoređivanju. Također, ak ste mlađi, dobivate išarane školske udžbenike. Ako malo bolje pogledamo, nebivanje jedincem je zapravo dobra priprema za život. Jer, ono kaj nisam napomenul, a to su prednosti imanja braće i sestara, zapravo vas uči toleranciji, dijeljenju, pozitivnoj konkurenciji, motivaciji. Naravno da to često zna skliznuti u svađe i mržnju, poput dece jedne bivše prijateljice moje majke, koja su redovito provjeravala njezine račune iz dućana kako bi vidjela na kog od njih je više potrošila. Ali, mislim da to više ima veze s općim vrednostima obitelji.
Jedinci su često razmaženi i autistični. Premda, a to je zapanjujuće, obično je razmaženost osobina i najmlađe dece u obitelji, one koja nisu nikad bila jedinci. Naviknuti su na bivanje u centru pažnje, i imaju poteškoća s privlačenjem reflektora na sebe. Reflektora koji su u roditeljskom domu na njih upereni i kad treba i kad ne treba.
Ovo je esej o mom autizmu. O autizmu jedinca koji je odrasel u starom dijelu grada, gdi nema dece u ostatku kuće, a u park me se baka nije ufala pustiti. Stoga sam, sve do svoje šeste godine, praktički jedine susrete imal s decom prijatelja svoje majke. A onda je krenulo:
-mala škola - više se ne sećam, ali znam da sam jednom iz zafrkancije jednom dečku rekel nekaj kaj je bilo uvredljivo, ne sećam se više kaj. Vjerojatno ni meni u tom času nije bilo jasno kaj sam mu rekel, težina toga. Međutim, to je čula teta (ona vrtićka), kojoj je bilo jasno, pa je to došlo i do moje majke. Bilo mi je jako neugodno zbog toga, ali, možda i dobro da se dogodilo, jer sam se, za razliku od ostalih, naučil da nije lepo namjerno povređivati druge.
-prvi razred - bil sam hiperaktivno dete, znal sam pisati i čitati već i prije polaska u školu, i nekak mi je program bil prelagan. Sećam se da mi je učiteljica (tj. drugarica) zadavala dodatne zadatke iz nekakve knjigice. Nažalost, kad imate takav tretman, počnete se osjećati superiorno. Još vas i doma tretiraju kao vunderkinda, i evo vam začas mesijanskog kompleksa: vi ste stvoreni za nekaj više, vas ne zadovoljavaju mediokriteti koji vas okružuju. Obično svi pravi velikani nemaju takvo razmišljanje, oni su skromni. Mesijanski kompleks osobina je pozera.
-treći razred - no, da. Zahvaljujući hiperaktivnosti i superiornosti znanja, na brzinu su me sprašili u treći razred. Osoba koja je savjetovala taj prelaz bila je inače majka naše televizijske voditeljice Dijane Čuljak. Naime, s Dijaninim bratom sam išel na engleski, a moja se baka hvalisala menom dok su obje čekale svoje pulene ispred škole, pa joj je ova, možda čak pomalo i iznervirana hvalisanjem, rekla: "Ak je već tolko dobar, nek preskoči." I jesam. Sećam se bakinih mjera kojima me muštrala da naučim tablicu množenja napamet, jer je to zapravo bilo jedino kaj se u drugom razredu uči novoga. Dijeljenje pak nisam uspjel svladati (rekoh da jedincima ne ide dijeljenje - ni matematičko, ni životno), tak da sam u famoznom testu iz matematike preskakal sve rezultate dijeljenja. Ali, ipak sam prošel. Ostatak ekipe iz novog razreda gledal me ko čudo. Otkud je ovaj ispal? Kakvo preskakanje? Kozlića? Svega par ljudi u tom razredu me prihvatilo. Jedan je i sam bil pridošlica, drugi danas ima manično-depresivni poremećaj, imate predodžbu kakvim sam ljudima bil po volji. Racionaliziral sam si da je ostatak uglavnom mediokritetluk. Za većinu nijh ne znam gdi su danas. Neki čak nekaj i studiraju, ili su već i završili. Manično-depresivni je na pravu.
-peti razred - nova sredina, ovaj put premještaj u drugu školu radi učenja latinskog. Sećam se kak mi je, kad sam srel svoju drugaricu iz trećeg i četvrtog razreda, ona pričala da je u mom bivšem razredu na početku godine nastala zbunjenost: "A gdi je novi?" I nakon dve godine s njima, ja sam im još uvijek bil novi...
Ti viši razredi osnovne bili su zanimljivo razdoblje, jer sam ovdje konačno uspjel sklopiti bar jedno kvalitetno prijateljstvo koje traje do danas. Za mene, dotad povučenog individualca, to je bil veliki korak napred, i premda sam se i s tim dečkom svađal masu puta, i razilazil, nas dvojica danas imamo jedan kvalitetan i prilično dubok odnos. No, nije s ostatkom razreda išlo baš lako. Kako mi je jednom neko rekel, po svom sam vanjskom izgledu bil tipični štreber, i to je bilo dovoljno da se određeni dečki, koji su početkom puberteta počeli brijati na agresivu, napenaliju na mene. Ima par epizoda bullyinga koje su mi ostale u neugodnom sjećanju, čak i danas, nekih 13 godina kasnije, kada je glavni akter, inače prijatelj jednog tipa iz mog razreda, već deset godina mrtav. Uzel je zlatni šut. Opet me i u tim trenucima tješil taj glupi osjećaj superiornosti. Istina, ti dečki danas i jesu niškoristi, ali opet...
-srednja škola - tu je već elitizam bil na nivou. Naš je razred bil posebno sklopljen od same kreme upisanih, i tu više nije mogla prolaziti moja spika o superiornosti i mediokritetima. To je bil prvi udarac mom obrambenom mehanizmu. Drugi je udarac bil još jedan prijatelj, koji se pojavil u srednjoj. Sam je bil iskompleksiran zbog niskog rasta i činjenice da su ga svi smatrali kepecom, pa je onda svoju superiornost dokazival pljujući po drugima. Zvuči poznato? U svakom slučaju, taj mi je čovjek nabil gomilu kompleksa zbog mog izgleda, zbog mog čudnog ponašanja (sjećam se kak mi je jednom rekel da imam tolko duge ruke da ih mogu preskakati, ko majmun), a da stvar bude gorja, mi smo se intenzivno družili, jer je inače bil poprilično zabavan, a osim toga, bilo nas je svega 7 dečki u razredu, s tim da su trojica bila na svoju stranu. Danas je i on odrasel, završil je pravo, i dalje ima nenormalne ideje i planove, ali je barem upoznal sebe dovoljno da zna da ono kaj je radil meni, a i drugima, kroz srednju, nije bilo u redu. Nažalost, posljedice su ostale. Ironično, družeći se s njim, postal sam otvoren. Počel sam pričati o sebi, prestal sam biti mali uplašeni dječak koji se boji svakoga i tko misli da mu svatko prilazi samo zato da mu se naruga. Dobro, ovog se zadnjeg dijela nisam sasvim oslobodil, dijelom i zbog stava moje majke "tebi se svi smiju iza leđa". Ali, nekako sam prihvatil ulogu klauna i zabavljača.
-faks - tu sam već izgledal malo bolje, malo otvorenije, ali još uvijek nisam dovoljno poznaval sebe. Točnije, nisam se uopće usudil dovoditi u pitanje da nekaj nije u redu s menom (naravno, sve ovo dosad napisano zapravo je retrospektiva i analiza ex post - u tom trenutku ja sam za sebe celo vreme bil Mesija). Kada danas razmišljam o faksu, onda bih to ovako rezimiral: prva godina - slinjenje za jednom curom (odbila me jer sam mlađi od nje godinu i pol, a ona si nemre ni zamislut da bude s mlađim dečkom), druga godina - slinjenje za drugom curom (ona je imala dečka s kojim joj se raspadala veza, ali je ipak on bil bolji papučar od mene, cura je naime bila prvoklasno razmaženo derište), treća godina - stipendija u Budimpešti, četvrta godina - slinjenje za trećom curom (zbog koje sam izazval omanji emotivni krš nekoliko drugih cura) i konačno, po prvi put u životu, veza. Veza koja je zapravo trajala svega par meseci, ali koja mi je konačno otvorila vlastiti um. Jer, da nije bilo toliko destrukcije, plača, živaca, lupanja vratima, teatralnog balansiranja na prozorskoj daski, ispisivanja grafita u haustoru i sličnog, možda nikad ne bih pomislil da je moj dotadašnji pristup međuljudskim odnosima najbliži onom palestinskog terorista u autobusu. Daj kaj hoću ili odjebi.
Daleko od toga da više nisam Mesija. Daleko od toga da više nisam bezosjećajan. Stare se navike ne menjaju lako. Druželjubiv sam. Više nego prije. Ali to još uvijek nije dovoljno.
A i glede te druželjubivosti....Ona je kratkog daha. Odnosno, opet je na neki egoističan način uvjetovana onom jedinačkom razmaženošću. Barem ja tak mislim. Dok sam na neki način angažiran u komunikaciji, to sve štima. Ako na tren ispadnem iz komunikacije, napose ako se radi o velikom društvu, nekak mi se teško vratiti. Uvijek imam osjećaj da su sada na redu interne fore ostalih sudionika razgovora i redovito svaki pokušaj svoga uleta biva prekinut trkanjem mog vlastitog mentalnog ja, koje mi sedi na ramenu i govori "Daj, budalo, pusti ih da pričaju, zvučiš usiljeno, smetaš." I tako osoba koja je na tren euforični zabavljač, par trenutaka kasnije postaje povučeni plahi individualac koji blagotelećega pogleda zuri u ostale pokušavajući dokučiti kako njima to ide s takvom lakoćom. Vjerojatno je to uvijek posljedica osjećaja isključenosti, osjećaja da nikad potpuno ne pripadam ni u jedno društvo, i da jedino u komunikaciji jedan na jedan mogu biti siguran da ne sugovorniku ne idem na živce. Barem ako djeluje koliko-toliko zainteresirano.
A vjerojatno razloga zabrinutosti uopće nema, i čitav moj osjećaj "zanemarenosti" zapravo je frustracija uzrokovana sukobom s onim razmaženim porivom u sebi. Ili si možda sada racionaliziram, a ipak idem ljudima na živce? Kompleksi...
Post je objavljen 17.09.2005. u 15:23 sati.