Prestao sam da idem u školu još prošle srede. Kada ujutro zazvoni budilnik, skidam svoju redovnu pidžamu sa medama i pticom dodo, i oblačim onu specijalnu prugastu. Preko toga oblačim isti takav prugasti bade-mantil. Sa dna ormara iz najlon kese hladne od svežine novog jutra vadim specijalne špičaste papuče koje obuvam. Kroz namaknute zavese probija bledo svetlo. Travu povija milohvanje povetarca. Drveće se giba. Svrake trepću na jugovinu. Ispod mog prozora Ko drugome jamu kopa, širokim zamasima ašovom. Izlazim iz kuće i ovako opremljen krećem u šetnju bolničkim krugom da dan provedem u propitivanju za zdravlje, otvaranju i podeli paketa s hranom i osvežavajućim napitcima, u prijatnom razgovoru sa bolesnima i unesrećenima. Slike patnje i beznađa, svi ti kateteri i maštovita protetika smiruju me i bacaju novo svetlo na dolazeće ispite za koje ništa ne učim.
U prvo vreme dok sam u ovim šetnjama tražio nesvakidašnje i novo, uzbudljivu avanturu i onaj momenat nadrealnog, uglavnom je odredište mojih lutanja bio okoliš klinike za dečiju psihijatriju. «Sklopio sam nova poznanstva sa mnogim perspektivnim i mladim poremećenim čovekom, ali o tome bih više sledeći put da vas ne gušim.» Kako sam upoznavao teren i okolnosti koje ovde vladaju, metafiziku prostora, mnogo više nego dečija psihijatrija na mene je utisak ostavila bolnica za plućne bolesti. Stojim ja ispred i pušim svoju cigaretu i mislim koliki samo perspektivan mlad pesnik sad tamo crkava od klete jektike, od tuberkuloze da joj je ime prokleto. Pa eto, i naš Branko Radičević je tako. I to još u bedi, jer nije imao para da se leči u banji Baden Baden. Išao je da traži od Vuka, ali ga ovaj izveo u predsoblje pa mu rekao: «Nemoj sad, nije zgodno, pečemo ajvar, nego dođi, golube, u decembru, daćemo i tebi teglu». Ali nije Branko stigao do te tegle. Pojela sve to ona Vukova proždrljiva deca.
Dobro sad. Idem da pojedem sendvič.
Post je objavljen 14.09.2005. u 12:45 sati.