mala_zbunjena_subica mi je na mail poslala jednu njenu osobnu maštariju jer ju je željela podijeliti sa nama:
Sjedila sam na tvrdoj stolici pokraj masivnih, drvenih vrata, a gospođica tajnica
pomalo samilosno, pomalo zlobno mi se smješkala. Znala sam da sam se uvalila u govna inervozno sam natezala svoju kariranu školsku suknjicu prema koljenima. U meni se probudio onaj glasić: «Sad sam u govnima. Curo, smisli nešto... brzo...». Iako nisam znala zašto moram na razgovor znala sam da nije dobro. U toj školi sam tek 3 mjeseca i već sam govnima.«Gospodin ravnatelj neće biti slobodan sljedećih sat vremena. Bolje idi na nastavu, ja ću poslati dežurnog učenika po tebe.» - tajnica me probudila iz transa. «Aha... dobro...» - ustala sam se i krenula prema vratima. Vidjela sam ju kako prevrće očima.Cijeli sat se nisam mogla koncentrirati na gradivo, a profa koja je predavala još je govorila o optimalnoj točki koncentracije. Zvonilo je. Ostala sam u učionici jer smo imali blok sat. Svi su izašli van zapalit cigaru. «Kako mi sad treba pljuga. Totalno sam živčana.» -mislila sam. Tek što sam se ustala, dolazi Ivan, dežurni učenik, do mene. «Ajde, vratio se. Moš' sad ić' do njega. A što si napravila?»
«Nemam pojma»
«Ajd, dobro... Sretno!»
Zašto sretno?
I opet sam bila tamo. Na onoj tvrdoj stolici, pokraj masivnih vrata. Opet u transu.
Jebiga, nisam smislila opravdanje... a imala sam vremena. - vratio mi se i glasić.
«Dušo, možeš ući unutra...» Činilo mi se da mi se tajnica krevelji ufacu.
Pokucala sam.
«Daaa... Slobodno!»
«Huh... Dobar dan! Ja sam Maja i...»
«Da, znam... Čuo sam. Uđi.» - još više sam se sasrala od njegovog glasa.
Čula sam svašta o njemu, ali nikad, baš nikad nisam morala ići na razgovor kod
ravnatelja.
«I Majo... ti si prvi puta ovdje...»
«Da. Tako je.»
«Ovako, vidi, ovo sad ću ti oprostiti (osjetila sam olakšanje u grudima), ali
ako još jednom kažeš nešto a da te ja ne pitam ili da me ne zamoliš za riječ (ništa što jedobro ne traje dugo :)) dobit ćeš dodatnu kaznu. Da li je to jasno?»
Tišina. Stvarno sam se sasrala.
« Jel jasno?» - ponovio je oštro. Da, da... jasno mi je»
«Dobro. Sad ti meni reci, znaš li zašto si ovdje?.»
«Ne.»
«Pazi za sve postoje dodatnih 5...»
Dotatnih 5 čega? O čemu on to priča? Daj, curo, saberi se... Pričaj...
«Oprostite, gospodine ravnatelju, ali ja zaista ne znam zašto sam ovdje»
«Neznaš...»
«Pa da. Ne znam.»
«Tajana, piši dodatnih 5...» - tek sam sada uočila tajnicu u uredu. Što
ona radi tamo? Tajnica koja se zove Tajana... Kako prikladno. Hihihi... Stani! Prekini
razmišljat o glupostima! Ne mogu shvatiti zašto mi mozak danas tako čudno funkcionira.
«Dodatnih 5 čega? Hoćete li mi, molim vas, objasniti?» - pitala sam ga
«Tajana, piši još 5...»
Fuck! Pravilo! Kako sam mogla zaboraviti!!!
Digla sam ruku u zrak.
«Izvoli.»
«Hoćete li mi, molim vas, objasniti? Meni trenutno ništa nije jasno.»
«Prvo,ovdje si zato što si zadnjih nekoliko mjeseci bila jako drska prema
profesorima. U zadnje vrijeme sam primio dosta pritužbi na tebe. Drugo, čega 5? Udaraca šibom. Kada su te tvoji roditelji upisali u ovu školu, potpisali su ugovor kojim to odobravaju.»
«Moji roditelji? Pa kako? Oni mene nikad nisu...»
«Tajana, piši 5!» - zagrmio je!
Pa zar ja mogu biti gluplja??? Ovo mi je drugi put. Glupa sam ko kurac!
«Da nastavim... Tajana je ovdje da zapiše u natuknicama što se događa i da sve
bude po pravilima škole. Mislim da nema smisla sada pričati pravila. Naučit ćeš ih u hodu. Dakle, hoćemo li početi?»
Promrmljala sam nešto jedva razumljivo, a on je to protumačio kao da. Jako me je
strah. A i ljuta sam u isto vrijeme. Bijesna sam na svoje roditelje. Kako su me smo mogli upisati u ovakvu školu? Sa svojih 17 godina odlučila sam više ne razgovarati s njima.
«Ovako, ovdje imam popis svih profesora koji su se pritužili na tvoju
drskost.»
Kakvu drskost? Ja sam samo iskrena...
«Djevojko, nešto se mora poduzeti u vezi s tim tvojim ponašanjem. Od mogućih
15 profesora koji ti predaju, na tebe se žalilo 6 njih. Pa ako ćeš se ponašati poput djeteta, mi ćemo se odnositi prema tebi kao prema djetetu...»
Šutila sam. Nema šanse da se opet zajebem i da napravim 3. put istu grešku...
«Idem kod profesorice iz matematike posuditi od nje ravnalo. A ti Majo makni
sve stvari sa stola, posloži ih na police i kad budeš gotova stani u kut dignute suknjice. Tajana, ti pođi sam nom.»
Ok, pomirila sam se sa svojom sudbinom. U svojoj 17. godini, ravnatelj škole će mi
isprašiti tur kao nekom malom djetetu. Pa ni roditelji me nisu nikada tukli. Vjerojatno jer nisu imali vremena za to. Do sad najgora kazna mi je bila kad su mi smanjili đeparac na 500 kn. Mjesec dana sam živjela s 500 kuna! Naravno, tatu sam nagovorila da mi potajno daje novac. Tako dok sam razmišljala, maknula sam sve stvari sa stola i otišla stajati u kutu. A što sam mogla?
Pobjeći? Ne znam kako. Osjećala sam se glupo. Stojim u kutu. Mislim, svašta! Pa ja
imam 17 godina! Čula sam otvaranje vrata. Nisam se usudila okrenuti. Što ako je i to
zabranjeno. Nešto je i škripilo. Neki kotačići.
«Majo, okreni se i stani ispred mene.»
Tajnica je u ured ugurala i zelenu ploču na kotačiće. Sljedeće što sam primjetila
bilo je divovsko plastično ravnalo. Nekih 50-ak cm. Samo sam buljila u to ravnalo.
«Prvo mi reci znaš li, Majo, u čemu si ovaj put pogriješila?»
«Ne znam.» Nisam ni znala. Nisam se okrenula kad je ušao, nisam ništa
ostavila neuredno. Ne znam. Nije valjda zabranjeno gledati u to kobno ravnalo?
«Nisi digla suknju... To ti je još 5... Tajana piši!»
Fuck! Fuck! Fuck! Kipila sam u sebi. Bojala sam se. Mogla bih sad počet plakati. Ali
neću. «Ovako, sada možemo početi. Prvo ćemo riješiti pitanje drskosti. Kaznu ćeš
primiti ovim ravnalom.» Rekao je tapšući dlan tim divovskim ravnalom.
Kako da to izbjegnem? Daj... misli malo... ne mogu ja to... Pa vidi kolko je to
ravnalo!!!
«Za svakog profesora primit ćeš 10 udaraca ovim ravnalom. Poslije tih 10 ideš
do ploče , kredom ispisuješ «Više nikad neću biti drska prema... i onda ime profesora.
Ja ću te slikati da bi profesori bili uvjereni da si primila kaznu. Neću te tjerati da brojiš jer ti jeovo prvi put. Ajde, bit će najbolje da skineš gaćice...» Tišina.
«Nemoj da moram ponavljati...»
Odmah sam ga poslušala.
«Sad se nagni preko tako da rukama uhvatiš suprotni rub stola.»
Poslušala sam i ovaj put. Stol je bio ogroman. Jedva sam držala noge na podu. On je
stao pokraj mene. Zamahnuo je i «PLJAS». Mali uzdah s moje strane. Bila sam uvjerena da se tajnica nasmijala. 10 puta me udario na isti način, samo je gađao drugo mjesto. Desetim udarcem gađao je gornji dio bedara, točno ispod guze. Nisam imala pojma koliko to boli. Viknula sam «au». Nisam znala da plastika može tako jako boljeti . No, on se samo nasmijao. Ustala sam se sa stola. Uvalio mi je kredu u ruku i rekao «Piši!» I pisala sam.
Osjećala sam se glupo. Neki striček mi tu praši tur. Kao malom djetetu. Bila sam na
zadnjem redu i morala sam se sagnuti da ga ispišem a bilo mi je pre bolno čučnuti. Čula sam rad fotoaparata dok sam pisala. Isuse Bože! Pa on mene slika! Kome će dati tu sliku? Neće valjda netko vidjeti? Ova škola je prebolesna.
«Natrag u poziciju!» rekao je strogo.
Drugi puta je bilo još gore. Bolilo je više. Ne znam zašto? Bolilo je ko sam vrag i
počela sam plakati. Tiho. Ovog puta je ciljao samo gornji dio guze. PLJAS... PLJAS...
PLJAS... PLJAS... PLJAS... Imao je točan razmak između udaraca i da sam bila pri sebi, kladim se da sam ga mogla izračunati. U jednom trenutku sam se ustala sa stola i uhvatila se za guzu koja je gorila u tom trenutku. Rekao je « Natrag na mjesto! Tanja piši 5!» Kada je završio opet sam morala pisati i opet me slikao.
Nakon četvrtog kruga već sam plakala kao kad me prvi dečko ostavio. Šesti. Zadnji
krug bio je najgori. Gađao je samo gornji dio bedara. Tu sam već počela ridati kao malo dijete. Ja sam ridala ali on se nije obazirao... PLJAS...PLJAS... PLJAS...PLJAS...PLJAS... Kada smo bili gotovi, rekao mi je da odem u kut sa dignutom suknjom i da se nikako ne smijem okrenuti niti progovoriti. Ja sam samo plakala, šmrcala, ridala...
«Ovo si solidno podnijela, a sada da riješimo kaznene udarce.»
Što? Ne misli valjda ozbiljno...razmišljala sam kroz plač...
«To ćemo srediti ručno, jer vidim da je ovo ostavilo traga na tvojoj guzi. Dođi do mene i lezi peko mojih koljena»
Što? Zar i to? Sad sam se stvarno osjećala kao malo dijete. Kao malo dijete iz onih
crtića i filmova. Nisam ni znala da netko u današnje vrijeme dobiva batine po guzi.
«Ne!» rekla sam tiho.
«Tajana piši...» rekao je s uzdahom... «Majo, pa valjda si dosada naučila da nema smisla pružati otpor. Sada dođi lezi prko mojih koljena.»
Plačući sam ga poslušala. Tajnica Tajana me gledala smješkajući se. Ona me ovaj put
slikala. Slikala me u toj pozi! Ne mogu vjerovat. Ako ovo netko bude vidio pa ja ću
se ubiti. Počeo je udarati. Imao je tako ogromnu ruku. Svojom rukom mi je zahvatio cijelu
polutku guze. A i boljelo je. Jako me bolilo! Plač malog djeteta vratio se u moje glasnice. Činilo se kao da on samo diže i spušta ruku. Bolilo me, ali me nije bilo briga. Neznam ni koliko me puta udario.
Pustio me na pod. Samo sam plakala. Guza i bedra su me užasno bolili. Kada sam se
sabrala dao mi je kuvertu sa slikama. Rekao je da moram svakom profesoru napisati pismo isprike i priložiti sliku. Sliku na kojoj sam mu preko koljena moram pokazati roditeljima. Isuse Bože!
Odlučila sam danas ne ići kući. Ne mogu još razgovarati s roditeljima. Ići ću kod Ante, mog dečka spavati... On će me utješiti. I zaista, kada sam došla kod njega. On me mazio, pazio... Tako sam bila sretna doknije rekao kako sam mirnija i manje svadljiva danas. «Očito ovo djeluje na tebe. Isprobat ćemo mi to...»
A onda me nazvao tata na mobitel! Rekao je da ujutro odmah moram kući i da je čuo što se dogodilo u školi. Jedino me uznemirilo što je rekao da me isto to čeka kod kuće...
što mislite?
leptirica
Post je objavljen 13.09.2005. u 09:23 sati.