I Alan je odlučio ispričati jednu priču.
PIĐAMA PARTI
Naš je red da budemo domaćini piđama partija. Tein i moj.
Tea je sedmi razred, a ja osmi.
Dakle... svatko je došao sa svojom piđamom, jastukom i četkicom za zube.
Ana i Tina su osmi, Vicko je šesti...on je Tinin brat. Suzana je sedmi i Ivan šesti... Ivan je Suzanin bratić.
Svi smo susjedi.
Subota je i naši starci su otišli na partiju preferansa kod kumova.
Do ponoći imamo slobodu.
Prvo su cure krenule napraviti palačinke. Ali kako ide smjesa?
Nema problema...»Halo, baka...» Dobro, to je gotovo.
A tava, gdje je tava?...»Halo, mama...» Evo je. Super...
Prvih par smo sprčkali ali poslije je bilo O.K.
Onda smo igrali riziko i detektiva. Kuća se orila od naše vike i smijeha.
Oko dvanaest i pol su nam došli starci i mama je napravila krevete. Zapravo, kutna garnitura u dnevnom boravku bila je razvučena i prekrivala je veliki dio prostorije.
Cure su otišle u Teinu sobu i odjenule svoje šarene piđame, a mi smo se presvukli u mojoj sobi. Zubi su oprani uz puno gužve i smijeha.
I sada, kako ćemo spavati?
«Mama, stavi Vicku prostirku na krevet. Neka on spava tu gore da nas ne popiša. Prošli put smo kod Ane morali mijenjati svu krevetninu.»
« I maknite sve mobitele iz sobe da nebi opet bilo problema!» viče Vicko.
I tako je svih sedam mobitela bilo poredano na kuhinjskom šanku.
Sad se još trebalo smjestiti. Mama je rekla «Daj da i to vidim, pa idem spavati.»
Mogli smo se rasporediti i u Teinoj i mojoj sobi, ali to ne bi bilo to.
Naslagali smo se kao sardine na onom razvučenom ležaju.
Ivan, ja, Tea, Ana, Tina i Suzana, a Vicko iznad nas...kao grof.
Onda se Suzana javila» Neću uz kraj, strah me je kraj vrata » ... premjestile su se... »Tu me žulja»... premjestile su se... » Neću pored Alana, mama mi je rekla da ne smijem pored dečka spavati!»...premjestile su se...
Pa se Vicko sjetio «Aj... moram u zahod!»
I onda je počela priča.
Ana je počela. « Koliko puta se meni, po noći, dogodi da sanjam kako mi se piški i da sam došla do WC-a, sjela na školjku, počela piškiti... i onda se probudim i odjurim u WC... u zadnji čas.»
« E...tako i meni!» « I meni !» zavikasmo svi u glas.
« I meni... samo se ja ne probudim!» doda Vicko.
A onda sam im i ja odlučio ispričati svoju priču.
Kad sam krenuo u školu, bio sam sav prestrašen i počeo sam odjednom piškiti u krevet. Vodili su me kod psihologa i dobio sam zadatak da na jednom kartončiću za svaku noć nacrtam sunce ili kišu. Još imam te kartončiće.
Potražio sam ih i smijali smo se kako se plave i žute.
I tako, sunce i kiša su se jednako izmjenjivali i nije pomoglo to što sam ih ja nacrtao.
Onda je moja mama čula za nekog «čika Lazu».
Otišao sam sa mamom i tatom u Rijeku.
Kod «čika Laze» je bilo oko desetak djece sa roditeljima. Ja sam bio najmlađi.
Većina njih je imala problema sa mucanjem. Čika Lazo je svakog nešto pitao.
Kad su odgovarali, jako su mucali.
Poslije smo svi otišli u neku sobu sa čika Lazom.
Kad smo se vratili, opet je svakog nešto pitao i svi su normalno pričali.
Roditelji su bili iznenađeni.
Tako sam ja par puta otišao kod «čika Laze» i skoro se posve riješio svog problema.
Jednom, kad smo bili, moja mama je rekla da ide i ona sa mnom, jer je Lazo rekao da riješava i glavobolju.
Puno kasnije mi je mama ispričala što se sve događalo.
Kad smo ušli u onu sobu, posjedali smo svi okolo i onda je «čika Lazo» počeo nešto pričati.
Rekao je da ćemo zaspati dok nabroji do deset.
«JEDAN...opustite se...DVA...nemojte brinuti ni o čemu...TRI...vi ste hrabri...
ČETIRI...PET...DESET...»
Svi smo zaspali osim moje mame. Ona nas je sve gledala...gledala je Lazu...
nju nije hipnotizirao.
I onda je Lazo počeo svoju terapiju.
Pričao je teatralnim glasom.
« USAĐUJEM SNAGU U TVOJU SVIJEST. TI SI SIGURAN, TI SI SNAŽAN...
IZBACI SVE STRAHOVE KOJI TE MUČE, IZBACI PROBLEME...
IZBACI STRAHOVE...
NITKO NIJE VRIJEDNIJI OD TEBE, NI PRED KIM NE SAGINJI GLAVU...
DA JE KRALJ, NIJE VRIJEDNIJI OD TEBE...
PRESTAT ĆEŠ MUCATI...PRESTAT ĆEŠ MOKRITI U KREVET...
PRESTAT ĆE GLAVOBOLJE...
TI SI SNAŽAN, TI SI HRABAR...NI PRED KIM NE SAGINJI GLAVU.»
Mama nas je promatrala. Svatko je nešto radio.
A ja sam išao rukom preko lica kao da nešto pokušavam iščupati. Ona kaže da su joj ti pokreti izgledali kao u filmu kad «Fredi» sa kanđama grebe po licu.
Dosta joj je to stravično izgledalo.
I onda je Lazo opet rekao »KAD NABROJIM DO DESET, VI ĆETE SE PROBUDITI HRABRIJI, JAČI, SNAŽNIJI...
...OSAM...DEVET...DESET...»
Svi smo se probudili. Izašli smo iz sobe pred roditelje i Lazo je ispitivao jednog po jednog.
« Kako se zoveš? Odakle si? Sa kim si došao?»
Nitko nije mucao!
Mama još kaže da im je, prije nego su otišli od njega «čika Lazo» rekao.
« Sada...kad izađete odavde...stanite, pogledajte Alana i recite mu:
OOO...KAKO MI SE ODJEDNOM ČINIŠ VEĆI... I PAMETNIJI...
I LJEPŠI... I TAKO HRABAR. ZAR SE NE ČINI I TEBI TAKO?»
Njima je to bilo strašno smiješno. Još kako je Lazo smiješno pričao...
Jedva su se dogovorili tko će mi to reći, a da ne prasne u smijeh.
Mama je morala.
I kažu, da sam ja sasvim ozbiljno rekao « Da? Pa i meni se tako čini.»
Jedva su se suzdržali od smijeha.
I svako jutro, kad se nisam popiškio, morali su mi ponavljati nešto slično.
Uglavnom, vrlo brzo, to je postiglo pun pogodak!
Potpuno sam se riješio tog problema.
Već je bilo pola četiri...
Ponovo smo svi ogladnili. Poredali smo se oko šanka u kuhinji da nešto prigrizemo.
Poslije smo brzo polijegali i konačno zaspali.
Post je objavljen 08.09.2005. u 07:20 sati.