Za kurac me nije ujeo obad, nego nešto značajnije, otrovnije i znatno opasnije, nešto kobno i regensburško, njihova neka bavarska i švapska sotona. Povrh svega su invalida (mene) u takvom stanju najurili iz one mansarde pravo na ulicu.
Kako je to bilo? Elem, skupila se ova studentska bagra iz moje grupe, sve sam vajni kolega i umiljat Bugarin, i svi zakukali 'oće oni moje lepo potkrovlje. A ja im velim: «Marš, more, u pičku materinu!», a oni će, «Predaj mansardu, pašće krv!», a ja ću njima: «Nek padne, Srbin se ne boji!», a oni će: «Koliko je kupatilo i da li ima veš mašina?», a ja ću njima: «Popnite se jedan po jedan, da se uverite u komfor kurve!». Zabarikadirao sam se gore rešen da se živ ne predam, ali sam petoga dana ostao bez olova i praha i onda sam morao da popustim. Poslao sam po prorektora Prof. Dr. Jürgen Schmudea pa sam ispregovarao novi smeštaj, krevet sa baldahinom i par filcanih papuča na kojima piše University of Regensburg i ima da se kupe u kafeteriji. Schmude je dobar akademac, ali loš upravitelj i slabić. Trebali su oni Juliusa Müllera za prorektora, ali mene kod zadnjih izbora niko nije hteo da posluša.
Uprava univerziteta mi je zatim našla novi stan, na obodu prostranog parka u kojem je klinički centar i u njemu sve razne i fine bolnice o kojima znate već sve jer ste sigurno nekad lečeni, a neki su se od vas i vraćali na dodatno lečenje. Moja nastamba nalazi se pored bolnice za dečiju psihijatriju. Shvatio sam da se osećam kao kod kuće. Sklopio sam nova poznanstva sa mnogim perspektivnim i mladim poremećenim čovekom, ali o tome bih više sledeći put da vas ne gušim.
Nemac je inače izumitelj kobasice i oni ih ovde vanredno prave. Mislio sam da ih pakujem u koverte i tako šaljem svojim prijateljima i rodbini, ali bojim se da će ispasti skupo. Da ih lepim super-lepkom za razglednice? Da ih šaljem umesto razglednica, sa ispisanom adresom i zalepljenom poštanskom markom? Hm... Videću.
Post je objavljen 07.09.2005. u 15:39 sati.