Evo me na poslu.
Dakle, Regensburg je jedan dosta očajan nemački gradić, usled čega sam i ja, koji ću tu provesti narednih mesec dana, takođe dosta očajan.
Prvo što ćete primetiti u Regensburgu jeste impozantna količina đubreta na njegovim ulicama, usled čega stariji ljudi učtivo govore mlađima: "Warum wird nicht dieser Abfall gesammelt?", odnosno: "Zašto nije pokupljeno ovo đubre?"
U pitanju su pretežno plastične flaše Warsteiner-a od dva i po litra, zatim Rauffinger kiselo mleko i Heffinger mileram, i naročito papiri od bureka sa sirom iz kojih vire staniolski poklopci od čaša za jogurt umazani jogurtom.
Smešten sam u jednoj kukavnoj mansardi neposredno pored reke od koje predveče dolaze rojevi komaraca i obada, juče me je jedan ujeo pravo za kurac. Na reci se, kao što vidite, nalazi most na kome se, kao kod Andrića, skupljaju meštani i okupatorska vojska u dokolici. A kao što je kod Andrića, sećate se, "mnogi žustar Mađar ili nadmen Poljak posle nekoliko meseci sedeo na kapiji kao pravi kasabalija, pio polako i mezetio retko", tako i danas američki vojnici na ovom mostu ždrnjaju vurstove sa senfom i govore "Ja, ja, vorzüglich..."
Sve u svemu, loše mi je. Baš mi je, baš mi je nekako, znate, loše.
Post je objavljen 01.09.2005. u 14:52 sati.