Sport i ja se volimo na daljinu. Gledamo se, malo sretnemo i onda samo razmišljamo jedan o drugome, dok smo miljama udaljeni. Nisam sportski tip i možete mi tupiti do preksutra da je to zdravo, divno i krasno, ali ja ne volim svoju guzu micati iz udobne fotelje ili sjedala auta. Da budemo iskreno, nisu mi sportovi nikada niti išli previše dobro.
Postoji jedan sport u kojem sam bila prvakinja svoga parka: gumi-gumi. Sad si vi mislite da ste i vi bili u tome dobri, ali ja sam stvarno bila odlična. U prilog mi je sigurno išlo i to što sam bila pravi primjerak krakate cure (iako sam danas pravi primjerak palčice, kratkih nogu) – mogu samo reći da sam u trećem razredu osnovne škole imala visinu koju imam danas! Sve to je išlo u prilog mojoj gumi-gumi superiornosti. Rasturala sam! (suze će mi poteći od ovih sjećanja, ah)
Mogla sam preskočiti „podguze bez dotikanca“. To je dosta cura moglo ponekad, ali meni je to išlo ko od šale – čitav trokut sam mogla tako ispreskakati. Bez greške. Ja sam ponekad preskakala visinu svoga struka bez dotikanca. Najviše sam mogla preskočiti svoj vrat (zvuči malo tupavo, ali svi koji su ikada igrali, znaju o čemu pričam). To je također išlo ko po narudžbi. Ponekad sam išla i do svojih ušiju... Ah to su bila vremena...
A danas? Danas jedva raširim noge, a kamoli da još i takve egzibicije izvodim. Stari se – kako bi rekao drug Thompson...
Post je objavljen 01.09.2005. u 12:01 sati.