Kad sam bio mali, zaista jako mali, dobio sam na poklon prekrasan avion.
Avion je bio mlažnjak, izgledao je kao pravi i kad bih ga zarulao po podu imao je pravi zvuk aviona...onda bi pojurio, pa bi usporio i podigao kljun kao da će poletjeti.
E u tom dizanju kljuna bila je kvaka! Mene je bilo užasno strah da mi prelijepa igračka ne odleti i čim bi avion podigao nos prema nebu ja bih se bacio brzinom munje i svom težinom legao na njega.
Znao sam, vjerujte mi, znao sam da avion ne može poletjeti, bio sam previše bistar da ne bih uočio činjenice da je bez motora, da je prespor, da to nije pravi avion :)
Znao sam sve to ali ipak nisam imao živaca - čim bi podigao nos ja bih skočio na njega!
Nakon svakog divljačkog zaustavljanja aviona uvijek bi me iznova jako pekla savjest...svaki put bih si obećao da ću ga sad pustiti do kraja, da vidim kraj putovanja, pa makar i odletio.
Nikad to nisam učinio!
U kasno popodne, istog dana kad sam dobio avion, ja sam ga i potrgao. Nije izdržao moje nasilje, moju posesivnost.
I dan danas si mislim što bi bilo da sam ga pustio da 'poleti'.
Nekako mislim da bi moj život krenuo drugim smjerom.
Dal bi to bilo bolje...tko bi to znao :)
Vaš ddadd...
Post je objavljen 29.08.2005. u 18:58 sati.