Sinoć sam u kadi nespretno stala na mlaz vode, počela mahati rukama i glavom kako ne bi pala preko ruba kade i opalila glavom u školjku od zahoda.
I dok sam tako mlatarala rukama po zraku imala sam jedan zanimljiv "flashback", odnosno, bole reći, "flashforward":
Probudila sam se u nekakvoj bezveznoj sobi a oko mene su bili neki nepoznati ljudi.
Jedan je tvrdio da mi je muž a petero klinaca oko njega da su moja djeca. 3 sina i dvije kćeri navodno.
Probudili su me, naredili mi da se obučem i onda me odveli u crkvu.
Za ručak smo jeli tripice i salatu od paprika i poma.
Svašta su mi pričali o mom životu i meni nije preostalo ništa drugo nego pomiriti se s činjenicom da sam sve zaboravila i da život treba živjeti ispočetka, uz njihovu pomoć.
Bila sam dakle savršena domaćica, majka, katolkinja i tako dalje.
Taj flashforward me natjerao da razmislim malo o životu, o svemu tome što imam a mogla bih izgubiti u trenu.
Pa sam se zamislila i šokirala činjenicom da ljudi koji su doživili potpunu amneziju zaista postoje...mora da je strašno.
Dajte, samo zamislite...garantirano u vašoj obitelji postoji neki zajebant koji bi izmislio neku caku iz vašeg života, rekao bi vam da ste svojevremeno bili poznata striptizeta, ili da ste imali 6 plastičnih operacija, ili da ste muža našli preko oglasa u usamljenim srcima...
Ja sam zamislila samo nekoliko rečenica jedne takve, zajebantske osobe i to mi je bilo dovoljno da se čvrsto primim za pipu od tuša i ne puštam dok sam živa.
Koje sam sreće, da doživim tu amneziju, blockout ili kako već....muž bi mi garantirano rekao kako smo se mi već davno dogovorili da ćemo imati 6-ero djece, cvijeće oko kuće, pecanje svaki vikend i slične aktivnosti.
A netko od tih zajebantski nastrojenih prijatelja/svojte bi mi ispričao da mi je anto baković najbolji prijatelj.
Poanta ovog teksta je: uvijek sjedi dok se tuširaš!