Imal sam veliku želju započet sa dijetom. Ma ne zato kaj sam debel, al pivska škemba grozno strši na inače savršenom tijelu. Jasno i trbušnjake treba radit redovito. I prestat pit pivu.
E, tu je već problem. No odlučim se provesti svoj naum u djelo, pa makar... I krenem opasno. Rezanje prehrane, trčanje (ja - pa trčanje - svašta), trbušnjaci. Odem u birtiju i naručim Schweppes. Kava bez mlijeka. Smanjil sam i pušenje. Za doručak i večeru corn flakes. Izdržal tjedan i pol. Ponosan na sebe.
U subotu zvoni telefon. Frend. "E, buraz, daj se navrni oko šestice s maličkom, bacili bumo neke ćvape i kobaje na roštilj. Bit će ekipa, uglavnom svi sa komadima." I krenem ja sa "Čuj, sorry, al..." "Slušaj pederu, nije dost kaj si zaboravil da mi je danas rođendan, nego još ne bi ni došel? Da si se naslikal pod obavezno. Aj bok" I kaj bum sad? Odem do frenda, cvrlje se neki kotleti, toči se Ožujana, a ja na mineralnoj i salati. Čvrst karakter.
Kako obično biva sa čvrstim karakterima, frend dođe do mene, fura mi neku pivicu, pa ne bum valjda na njegov rođendan pil kiselu, daj ne kenjaj, zemi jednu, pogle se kak zgledaš, pa kaj si normalan, a gle ćevapi, malo ljući domaći ajvar, moutard, pljeskavice punjene kajmakom...
Jebeš karakter koji nije labilan. Nakrkam se ko majmun, krenem po pivama. U dvanaest pijan ko guzica, zagrljen s ekipom. "Dinamoooooo". Ko na turskoj svadbi, žene u drugom kutu dvorišta, gledaju u svoje dečke i muževe i vrte glavom u nevjerici, iako su takav scenario vidjele sto puta. Ne ljute se. To je tak.
Dođem doma, malena me spremi u krevet. Ujutro glavobolja i mamurluk. Još smrdim po mesu s roštilja. Stara u kuhinji poha piletinu. Stari fura domaćeg vina.
I shvatil sam. Nikad od mene Apolon. A iskreno, i boli me kurac za to.
Post je objavljen 26.08.2005. u 10:38 sati.