Kažu da sretan je onaj koji ne zna nikoga na čijem bi mjestu želio biti! Toliko sretna jesam! Znam što ne želim... ali nikako da shvatim što želim?! I ne zadovoljava me to što znam što ne želim, što prepoznajem i neželjene pa se za njima ni ne osvrćem, a kamo li žalim... ali, k vragu, tako bi prokleto željela znati što želim! Jer je nedefinirana ova bol nezadovoljstva zbog neprestanog traganja... iako me traganje bar dovelo do ovog što sad znam da ne želim. Ali... tad imah ciljeve, koji doduše izgoriše sa željom da ih dostignem! Sad... sad imam samo želju da dostignem cilj koji ne imenujem ni pred sobom, valjda iz straha da ga se ne odreknem kad ga ugledam, uviđajući da nije sjajan koliko mi se činio iz daljine. Ili je sjajna samo daljina iz koje promataram ono što bi moglo biti, pravocrtno promataram, a meni se obično događaju raskrižja na kojima nerado prolazim kroz crveno!
Post je objavljen 24.08.2005. u 20:33 sati.