Ha, a ništa puno ne viče da oće vanka, pa eto. A žaj bi mi bilo zapustit ovo skroz.
Devet dana .. ubia sam nešto šta mi je hodalo po vratu .. u Baedekerovoj zemlji, ili osam dana, nemam pojma. Loše brojim dane, a računanje na bazi sedam mi baš ne ide, ono od dana do dana. Ma ne snalazim se baš ni od datuma do datuma. Uvik me buni onaj tekući, prvi i zadnji, prvi ili zadnji: je li devet dana ili osam dana?
Zapravo, ako je od utorka do sride, onda je osam. Šta ja baljezgam.
Osam dana Baedekerovog vremena di nemam pojma kad je subota, kad je nedilja. Šta znači nedilja? Da se ne radi, pa ni busevi ne idu baš, pa ne možeš od Ballyvaughana do Kenmarea. Pa staneš u Kilarneyu i otkriješ nacionalni park, pa se šetaš.
Tako naslijepo bježim iz Baedekerove zemlje u stvarni prostor, nisam iša u šumu šta je na karti, preša sam cestu i mislia sam da je park. A vidia sam jelena, i on je vidia mene i nije me baš tia upoznat. I krave izad ograde. I rijeka mala, i osmerac na jezeru i patke. Patke svugdi.
Ima bit da bi ljudi pričali sa patkama, ili labudovima (bogati, šta su te beštije *velike*) pa im daju jest. Kako ćeš drugačije? Tri su načina za ostvarit vezu: udrit, pripast ili dat jest. Pa im daju ljudi jest, pa je puno ptica i gužva na površini. Draže mi je kad samo prođu kako koja, kad im se da. Kad sjedim uz mali kanal i prolazi familja, patka i tri male, jedna šporke bijele boje.
Posli onoga jelena proša sam kraj jednoga para, "kad god ja pokažem nešto, ti odma moraš uzest vodič i provjerit" kaže ona, "ovo je ozbiljno" mislim ja.
Tako kad mi se i učini da sam u normalnome svijetu, opet su turisti okolo mene. Ali je, kako sam gost, dućan mora negdi neki radit, jer meni treba. Gladan i žedan očekujem, podrazumijeva se da ću di imat uzest vodu i kekse kasno navečer. Kako mjenjačnice mogu ne radit u nedilju popodne? Mogu, to je više onako retoričko prisjećanje. Ali onda nađeš neki hotel. Mora bit smještaja negdi, kad se samo iskrcam i idem gledat.
Tako šta god da ja kažem, u toku sam turističkog vremena, u turističkom prostoru.
Osim možda zadnju večer, sa Johnom i Anom u pubu na Dorset ulici. Nisam bivao turistom, nego sam se nalazio sa prijateljima. I kad se vraćam na noge u dva ujutro, osjećam se prisutno i pripadajuće. I u zoru, kad falivam put do autobusa, po pustim ulicama. Ma ne falivam, skrenia sam jednu prije, pa sam doša sa druge strane kolodvora. Nebitno.
Novi album Broadcasta je super.
Aksiom: ako su dva ili više nijemca (njemice) u sobi, vjerojatnost da će barem jedan (jedna) hrkat, je stopostotna.
Jutro posli druge večeri mi je bilo muka od svog onog piva, i od ranog dizanja i od lošeg spavanja (D), nisam tia povraćat u zahodu u sobi. Bilo mi je neugodno, bilo bi me sram tako probudit ljude, pa sam odlučia se olakšat na kolodvoru. I spustim se u dublinski wc, i idem prema kabinama a neko tri dalje riga. To je o slučajnostima. I jesam i ja, ali mi je isto bilo grozno cilim putem do Sliga.
A zadnje jutro mi nije bilo muka, iša sam doma i šta me briga za to. Doć doma i naspavat se, ajme sriće.
Ma bilo je lipo. Ali me umorilo.
Nazad sam na poslu, po danu hiberniram, nešto mi se ne da baš družit. Ma mislim, da, ali mi je nekako gnjavaža javljat se okolo. Ne znam šta bi reka, ili šta bi predložia.
Maksimir ide dobro. Iša je dobro. Otiša je dobro, je li tako? Treba mi svršeni oblik. Nije gotovo ništa, nego je ta jedna faza išla fino, glatko i dobro. Svidile su im se te osnove, sviđa im se ideja. E, a sad tome treba dat pravi oblik, i kad god mi bljesne nešto i ja idem bliže to pogledat, izvitri i postane grubo, nekako nezgrapno. Baš ono šta bi činilo ljepotu, nikako ne mogu nać. Česma, pumpa, voda ispadne nekako, a neinteresantno. Glava, oko, ruka, papir i glava se nikako ne uspiju razumit kako treba. Eh. A smislit ću nešto lipo, valjda.
I ovo bi trebalo redizajnirat, i stavit možda koju sliku u ovaj post. Drugi put.
Post je objavljen 23.08.2005. u 22:18 sati.