Jednom tako moj Arf usred noći na vrata, pa laj te laj. Dignem se i otvorim vrata, a on sve u četiri ravno na Zrinjevac. Trk ja sve u dvije za njim. Dojurimo tako iza Umjetničkog paviljona, a moj ti Arf iznenada zabremza. Zatvorim oči, protrljam ih, otvorim. Ne, ne sanjam. Ispred mene tanjur za 50 osoba, a ispred tanjura mali zeleni.
- Ti zvati kako? - pitam ja njega, a on se iskrevelji: "Ja UFO", pa veli drugom zelenom:
- Od svih Zemljana da naletimo baš na slaboumnog.
- Arf, arf! - smije se podmuklo moja džukela.
- Zgodan psić! - pogladi ga zeleni i izvadi marsovsku kost.
- I pametniji od gazde! - doda drugi.
A moj Arf isplazi jezik, zgrabi kost i crta doma. Isplazim ja jezik malom zelenom, pa crta za psetom. Bacim se na krevet i zaspim kao klada. Kad sam se probudio, od marsovske kosti nije ostalo ni k.