Ostavio sam, sasvim slučajno, mobitel na radnom stolu. Nije mi nedostajao sve do trenutka kad sam osjetio prazninu u desnom džepu.
Od tada sam svako malo, kao ljudi koji osjećaju fantomsku bol u amputiranim udovima, osjećao fantomske vibracije. Kava je bila upropaštena, novine nezanimljive, razgovor dosadan. Moje su misli letjele kući, u radnu sobu, na stol, i pokušavale dokučiti što piše na sitnom ekranu. Koliko je to propuštenih poziva, koliko nepročitanih poruka?
Znam, zvala si me. A onda i poslala poruku u kojoj me zoveš na kavu; moramo razgovarati. Zašto sam baš danas ostavio tu dragocjenu stvarcu kod kuće?
Žurim. Moram kući zbog neodgodiva posla.
Posežem za malenim prijateljem prstima naježenim od nade, s očima punim očekivanja. Ništa.
Zašto se nisi javila? Ne vidiš li da kiši? Znaš da žudim za ljubavlju, osobito tvojom, osobito kad pada kiša.
Post je objavljen 21.08.2005. u 14:08 sati.