Konačno ovdje. U svojoj kući, u svojoj sobi, u svom predragom krevetu. Vratila sam se s mora i trenutno sam u nekom kreativnom, pozitivnom razdoblju. Radim neke pjesme u guitar pro-u i već u ova 2 dana koliko sam ovdje imam materijala za jedan solidan album. A na moru sam napisala dosta tekstova, tako da demo snimke idem snimati kada se Lucija vrati s mora i kada nađemo neki bass. To je jedini instrument koji ne možemo posuditi, ali imam zamjenu jel sma napravila da ritam gitara svira bass dionicu pa bass i nije potreban jel bassove imamo. I bilo bi jako dobro, savršeno kada bi mi se starci smilovali i kupili mi neku gitaru i pojačalo. LAi ne, oni mi ne žele kupiti gitaru jel ne žele kupovati novo pojačali svaki tjedan. Mislim OK, možda jesam destruktivna i možda mogu uništiti neuništive stvari, ali ne bi razbila ni mikrofonirala (dobro mikrofonirala bi) pojačalo skroz dok ne uštedim za novo. A dugo bi bilo do toga jel bi si morala prvo kupiti projektor za efekte.
A jučer sam našla 2 pojačala od jedno 100 W. I to ih mogu uzeti i niko ne bi skonto. Samo ih se treba nekako odnjeti iz Poljoprivredne škole. Koji su ti naši budale. Kad se sazidala nova škola oni su iz stare odnjeli sve moguće i ploče i krede i daske za WC, a u jednoj učionici su ostavili ta 2 ispravna pojačala. I škola je sad prazna i niko tamo ne dolazi i ljepo bi se opet mogla uvući unutra i nekako pokušati izvući ta 2 pojačala. Ali ne mogu, starci bi skontali, preteška su i prevelika su i preglasna su.
Ali dobro, pokušavam ne misliti na ta pojačala. Konačno slušam jedan dugopriželjkivani CD i mislim na to kako ću danas na konceru gađati band nekim ogromnim, starim gaćama i slične stvari. Ne znam šta da još napišem...
Kako je to glupo. Kada sam depresivna, kada se mrzim i kada se želim ubiti napišem cijele Bibilije od postova, a kada sam sretna ne znam šta da napišem. Baš jadno.Nekako je lakše biti totalno prazan kao što sam bila prijke 2 mjeseca. Ali nije ljepo i nije lagano na neki drugi način. Zapravo je teško svaki dan nositi se s istim problemima i stalno razmišljati o istim stvarima, jako je teško i svaki dan postaje sve teže. Na kraju od psihičke boli počenš osjećati fizički loše i budeš u takvom stanju da ne možeš i ne želiš izaći iz kreveta. I sve teže podnosiš društvo, šta budje jako sjebano ako je osoba nedruštvena jel se onda potpuno zatvori u sebe i danima ne komunicira s nikim osim sa papirom (osobno iskustvo). I onda ostaješ danima ležati na podu sobe i razmišljaš koliko si sjeban i kako je sve oko tebe crno i kako si ti zapravo jadna osoba... Uglavnom, budeš totalno u kurcu. Isprazan, jadan, očajan. Onako bez galasa svojim ponašanjem zoveš u pomoć, ali niko te ne shvaća ili te niko ne želi shvatiti. Odjenom ti svi okrenu leđa i shvatiš da ti prijatelji zapravo to i nisu. Jel uvijek te ostave kad su ti zapravo najpotrebniji - u vrijeme depresije oni se jednostavno maknu od tebe i ostave te da se sam boriš s njom. I onda još u svoj toj boli postaneš jebeno osamljen. Kao da je cijeli svijet digao ruke od tebe. A te spoznaje da si sam i bla, bla znaju boliti. Bole stvarno jako, toliko da ti razjebu mozak totalno. I onda si ostavljen sam - imaš sebe i jednostavno se danima valjaš u svojoj boli kao svinja u govnima. Nemožeš ništa. Čak nisi ni kreativan. Jednostavno si prazan, jebački prazan da prazniji ne možeš biti. Uostalom, ta praznina se vidi iz mojih starih postova, mada sam se zapravo osjećala mijijardu puta gore. I zato sam sada sretna. Jel više se ne osjećam tako... Stvarno sam relativno sretna, a da pritom ovaj put ne pijem nikakve tablete ni alkohol. Samo se zajebavam i živim svaki dan kao da mi je zadnji. Dobro, i dalje sanjarim, i dalje jako sanjarim i bježim od stvarnosti, ali svejedno, bar nisam nesretna kao prije. Mada sam i dalje jako nezadovoljna sobom, bla, bla, bla...
Ali eto, postigla sam onaj osjećaj, opet. I opet radim određenu vrstu gluposti svaki dan. Ako se oblačenje u vrećicu za smeće (i hodanje u njoj po gradu) i provaljivanje (dobro ne baš provaljivanje) u napuštenu školu i slične stvari mogu nazvati glupostima, ma ne... Ali takve stvari sam oduvijek obožavala...
I da još sve bud bolje, stranica na kojoj se mogu skidati Nirvanini bootlezi (audio snimke koncerata) je opet proradila! Pa sad moram skinit još kojih 50 njihovih koncerata i bit ću sretna. Jako sretna.
Post je objavljen 18.08.2005. u 11:32 sati.