Evo me na poslu.
Naime, nespočitajemšim očinjim vidom grešno sam prošle nedelje sočitao putokaz koji me je valjao odvesti u ovaj, tuđinskom rukom i mnogih mladih Gojkovica žertvama sozdani grad, te sam, slično kao što je moj zaludni prijatelj u svoje vreme umesto u moje Trento otišao u sumračno Toronto, ja sada umesto u Pulu otputovao tek u Kulu. Moram međutim da vam svima kažem da su kulsko more, kulska Arena i kulski letnji festival prava blagougodnost u odnosu na njihove, sada znam - patvorene i naopake pulske prepise.
Pored toga, na mestu gde se onomad nalazila ajdučka pećina Ceme-Ulemeka i njegovih kurjaka sada stoji letnjikovac sa cvetnim amfiteatrom gde bake unučićima po vasceli božiji dan do popladne uz purenjake, pečenke, šećernu vunu, kabezu i klaker pripovedaju kako su se kao mlade provodile sa oficirima konjičke garde, kako su tada to bili brkajlije i fitiljdžije po liku Stevana Sinđelića, koji je znao stići i uteći, a zahvaljujući čijem su pucnju u bure puno baruta onomad po granama kokosovih palmi padali delovi čalmi (drpljeno, priznajem i kajem se, i ubijte me, i jebite se).
Kad smo kod jebanja, obećavši svom zaludnom prijatelju da ću u Puli smotati neku sojku, rešio sam da to učinim bar u Kuli. I mogu svima da vam kažem, kad vam kažem, da Kuljanke nisu ništa gore od Puljanki. Moja mater koja me je rodila doduše kaže da je svim hiperborejkama to jest devojkama preko Save i Dunava koža šunjava a duša prljava jer im je još čukunbabe jeblo veslo što ih je prevezlo, ali ja sam, godinama se naslaždujući Sodomom, Gomorom i ostalim pisanijama grofa de Sada (najnačitanijeg čoveka svog vremena uz Karla Marksa, pa vi vidite), rešio da je baš ta hiperboreja moja želja, takva kakva je, kao takva, a i majci ne možeš uvek verovati, kao što kaže jedan američki pesnik.
Ali i Kula, Kuljanke i Kuliranje dosade posle nekoliko dana, te sam se ja vama eto brzo vratio, dobro vam došao i bolje vas našao.
Post je objavljen 10.08.2005. u 16:19 sati.