Evo me na poslu.
Majka koja me rodila danas me upita da joj budem žirant za šestogodišnji kredit i ja sam je glatko odbio. Pitao sam prijatelje i kolege da li sam se poneo kao sebična svinja? Mišljenja su podeljena, neki tvrde da ja apsolutno jesam sebična svinja. Moraću da razmislim o žirantovanju, žiriranju, žirovanju uopšte, o sebi kao svinji...
Čini mi se da mogu da navedem niz vrlo dobrih razloga za ovakvu odluku, zapravo takstivan popis riskantnih i, na koncu, finansijski devastirajućih poslovnih preduzeća u koje se moja energična i preduzimljiva majka godinama bacala u svom jurišu na status, novac i moć.
Prvo je držala pansion za žensku decu, gde se učio klavir i sitan vez. Da bi ušparala novce mati je kupovala jeftino meso sumnjivog kvaliteta kojim je hranila svoje pitomice. U časovim strepnje za opstanak sebe, porodice i porodičnog biznisa izvozila se čamcem u rukavce i mrtvaje i lovila ribu dinamitom. Postavljala je zamke za zečeve i kopala rupe za mečke. Trovala je pse, mačke, pacove, hendikepirane osobe bez nadzora i senilne penzionere. Punila je frizove hrpimice, ne birajući sredstva. Kiselila je u buradima, usoljavala u bačvicama, zatvarala u tegle. Ovakva neprimerena ishrana rezultovala je u nekoliko uzastopnih pomora pansionske dece, pa smo onda mi, otac, sestra i ja, morali da dižemo parket i polažemo mala, plavokosa ukočanjena telašca ispod patosa. Tamo sad u večnosti kuca na desetine anđeoskih srca. Nije bilo zgodno. Bilo je mnogo objašnjavanja sa roditeljima i rodbinom, ubeđivanja, lepim i ružnim, da ne potražuju svoju decu natrag. Na ruku su nam išle pojave religiozne histerije zabeležene u nekoliko vrtića glavnoga grada u to vreme, kada se dečurlija samovoljno pokretala na hadžiluk u svetu zemlju, gde im se u tamošnjim pustinjama gubio svaki trag. Pored toga otac je slikar, pa smo kao utehu poklanjali portrete devojčica u temperi ili ulju, po želji.
Posle toga je majka sa komšinicom Desom Stančić, koja je dobila otkaz iz fabrike papira i kartonske ambalaže zbog pijanstva i besprizornog ponašanja u fabričkom krugu, počela da prodaje gudro. To joj je dobro išlo neko vreme, ali je prekršila prvo dilersko pravilo i počela da konzumira ono što prodaje. Postala je agresivna i paranoična, vadila je pištolj na komšiluk („prangiju“ ili „pucu“ kako se sama izražavala) i pretila po ulazu da će sve da pobije. Zanemarivala je svoje porodične obaveze, kuvala retko i presoljavala. Počela je da priređuje velike žurke za političare, mafijaše i crkvene velikodostojnike na kojima se svašta dešavalo. Kad smo videli da je đavo odneo šalu zabranili smo komšinici Desi da dolazi na kafu i da viđa mamu, pa su se stvari nekako sredile.
U godinama koje su dolazile mama je neuspešno uložila novac i u štavionicu kože, lanac radnji za pogrebnu opremu, radnju sa kolonijalnom robom, cementaru, kamenolom, pansion za kučiće, azil za leprozne, radionicu za brušenje dijamanata, krčmu, zalagaonicu, destileriju alkohola, pogon za izradu betonske galanterije, fasadnih profila i štukature, radionicu za izradu protetike, kao i u nezavisnu i privatnu poštansku službu i u etno selo.
Strašno!
Jutros sam zatekao oca kako krišom i plašljivo u kupatilu (pustio je vodu iz česme da teče kako bi zavarao tragove) na malom tranzistoru sluša gospodina Borivoja Borozana, legendarnog advokata i metuzalema koji još od prošlog veka, snagom i razboritošću koja dnevno otiče, daje pravne savete slušaocima beogradskog radija Studijo B. Siguran sam da je pisao potražujući pravni osnov da neutrališe neko mamino nepočinstvo.
Strašno!
Post je objavljen 27.07.2005. u 11:09 sati.