Maleni moji. Ponovno sam pokušao stupiti u kontakt s vašom majkom. Odgovorila mi je samo da je obavijestila policiju da je uznemiravam. Uznemiravam? Ne znam šta bi reka. Kada sam je zvao na telefon, javila mi se njezina sestra i rekla samo da ona ne želi razgovarati sa mnom.
Izgubija san totalno razum. Više ne mogu normalno rasuđivati. Postao sam poput ranjene zvijeri. Ako mi se uskoro ne javi nazvat ću Matinu ženu i sve joj isprićati. Maleni moji, znan da to nije pametno. Znan da nije pošteno da se uništi još jedan brak. Znan da nije dobro da još dva sina žine bez oca. Znan da nebi volija da još jedan otac ne može vidit svoje sinove, ka šta ja vas ne mogu vidit.
On je poznati vaterpolista. Sićan se kako je vaša majka brižno čuvala novine, mislim da je bila Glorija, u kojoj je izašao na dva lista sa svojom obitelji. Žena mu radi u banci, zajedno s mojim prijateljem.
Znam da to nije u redu. Znam da nije pošteno prema njegovoj djeci. Nekako ih doživljavam kao i vas.
Već san van pisa da njemu ništa ne zamjeram. Ma ne zamjeram ni vašoj majci. Dogodilo se, svi smo mi ljudi. Vrlina je moći oprostiti. Samo ne mogu razumjeti zašto me pustila da polako umirem godinu i po. Zašto mi nije pružila ruku koju sam tako trebao. Zašto me nije zagrlila i rekla bit će sve u redu. Zašto me morala onda kada sam bio na rubu gurati nogama. Tako sam je trebao. Njoj je jedino bilo važno koje će slike objesiti na zid stana, da se može hvaliti kako se ona sve uredila i kako ima ukusa za estetiku. Maleni moji otiša san zbog toga da nebi skoćija kroz prozor zajedno s tim njenim slikama. Znam da bi joj bilo jako žao tih slika, jer joj ih je poklonija nekakav momak koji je zajedno s njom studirao.
Ako mi se uskoro ne javi, biti će vrlo iznenađena. Neće mi se više okolo šepurit.
Post je objavljen 27.07.2005. u 05:30 sati.