Marketing
[Qolumna] oQo stripa Velika strip prevara
Piše: Vladimir Tadić
“Samo da nije o Amerima”, kaže Macan, a Bonellija ne spominje, valjda se podrazumeva. Stoga, dobrodošli u dvonedeljnu kolumnu koja nije o Amerima. Ali meni se o stripovima uopšte i ne piše, ima toga po netu, traži, traži pa ćeš naći, što bi se reklo. Ne, ova kolumna će se baviti nekim stvarima koje su oko stripa, knjigama koje ih obrađuju, temama i društvenim/životnim pojavama koje iz njih proizilaze. Pogledom na svet iz stripovskog ugla. A kako budu krenuli da se gomilaju rokovi, verovatno će se baviti i svime ostalim ... ;)
Frank Miller je svojevremeno rekao da je The Dark Knight Returns zamislio kada je shvatio da je postao stariji od Batmana. Fakat da je u njega uglavio svu svoju ideologiju, koja je u ono vreme još uvek izgledala sveže nije smetao, pretpostavljam.
Ali ima velike istine u tome sto je Miller rekao, iako nije očita na prvi pogled. Stripovi se u načelu bave likovima koji su na neki način zamrznuti u vremenu. OK, cela njihova istorija je prethodila njihovom sadašnjem delovanju, i onda su zadobili status quo iz koga o tako teško izlaze. Ceo njihov život je vodio do tog momenta kada se pojavio taj broj jedan na kioscima, od onda se stvari ne menjaju, panta rei prestaje da biva, a čak i ako ima promena, one imaju dublji smisao, koji se razrađuje tokom narednih epizoda, veoma veoma polagano.
E sad, Batman i kasne tridesete su za neke možda još uvek daleko, ali uzimajući u obzir strukturu stripočanstva na ovim prostorima, sa sigurnošću se može reći da je većina starija barem od Spajdija (ili Kita Tellera, if you will). I da li je nastupio taj famozni status quo? Nije, naravno. I ne samo to - nikada ni neće nastupiti, jer nas stripovi i priče lažu, nema statusa quo, čak i famozna prokleta panta rei izreka laže, nije tačno da sve teče - sve protiče. Nema faze koja traje, tokom koje je naš život stalno konstantan. I što bi Macan rekao u jednoj svojoj Tjednoj kartici, nema hepi enda. Rodimo se, starimo, umremo, proguta nas ništavilo, za dvesta godina nas se niko ne seća. Možda se u međuvremenu razmnožimo, možda ne, not that it matters, pošto će i naš okot pojesti ništavilo pre ili kasnije, kao i celu ovu planetu.
I to je najveća prevara stripova, a bogami i priča uopšte - da u svemu tome ima nekog smisla. Da bi nekoga sa strane zanimalo da čita o tome, jer svi smo mi junaci u svojoj glavi, i da će to nekome čak nešto i značiti. Smisla nema, kada nam umre neko blizak, nikakav dirljiv govor iznad groba neće dati smisla toj smrti, jer će uskoro i sam govornik i svi okupljeni biti mrtvi, a sama smrt neće biti velika prekretnica u našim životima, i neće u univerzalnoj shemi stvari (ako takva stvar postoji) značiti ama baš ništa - ništa više nego da je jedan mrav umro. To je samo smrt, ne čak ni sa velikim s, događaj koji nas sve čeka, i koji je, u najboljem slučaju, potvrda verovatno najistinitije izreke svih vremena: Life’s a bitch, and then you die.
Stripovi i priče nas dakle lažu, kao i mnoge druge stvari, zamajavaju nas ponuđenim verzijama smislenosti postojanja, trude se da zaboravimo na svoju smrtnost i na njenu besmisao, na to da smo (optimistički) sedamdesetak godina živi, a čitavu večnost mrtvi (relativna digresija: čitam nedavno neki strip, ne sećam se više ni koji, i u njemu se kaže da se ceo Univerzum zasniva na dualitetu - svetlost i tama, dobro i zlo, život i smrt... wannabe filozof koji je to napisao samo je zaboravio da kaže da dve suprotnosti nisu u skladu, pošto ima mnogo vise zla nego dobra, tame nego svetlosti... i da smrt traje neuporedivo duže nego život).
I onda kad nas ne bude, da parafraziram signature jednog prijatelja, možda neko, kao u stripovima, održi govor nad našim grobom, kaže kako smo promenili svet na bolje, dotakli na stotine života, kako smo mnogima podarili nadu i smisao...
... ali mi to nećemo čuti. Niti bilo šta drugo.
Next up: veselije teme. Časna pionirska.
(Vladimir Tadić je vjeciti apsolvent prava, povremeni savjetnik za medije te konstantni stripofil.)
Post je objavljen 26.07.2005. u 20:37 sati.