Danas sam provela sasvim sadržajan dan. Ustala u POLA ŠEST. Neću vam sad nabrajati gdje sam sve bila, koga sam vidjela i što sam radila, nego sam odlučila s blogovskim svijetom podijeliti svoje otkriće – u ruke sam dobila Balaševićevu knjigu Tri posleratna druga. Nikad dosad ga nisam čitala, jako je teško doći do njegovih knjiga. Ali njegove pjesme obožavam, to sam ja totalno, a pretpostavljala sam da će mi se i knjiga sigurno svidjeti.
Putem doma nisam mogla izdržati i počela sam čitati. Moram, MORAM s vama podijeliti nekoliko rečenica.
A prije toga, od srca hvala blogeru N. koji mi je poslao onako lijep mail u znak podrške za pisanje bloga. Jako lijepo od tebe, razveselilo me pročitati ne samo u komentaru, nego i onako osobnije da ti je na mojem blogu ugodno. Nadam se da će tako biti i dalje :-)
Ne, tad još nisam znao da sviram. Znao sam, izgleda, da pevam, ali i to sam otkrio tek tog dana, u berbi, u drugom gimnazije.
Popac je nosio gitaru kao scenski rekvizit, poznato je da su još čovekolike curice padale na taj fazon. Više puta se vadio na najpodmukliji način, zatežući neku žicu dok ne pukne, sav očajan što nema rezervnu.
Morao je tako. Znao je samo dve pesme…
Polovina njegovog raznovrsnog repertoara, to jest, jedna od tih pesama bila je, sasvim slučajno, romansa o neki belim ružama, i nije mi bilo svejedno kad ju je zasvirao.
Bila je to pesma moje majke i dobro sam je znao, mada sam retko imao priliku da je čujem do kraja. Ponekad, na svečarima ili kakvom rođendanu, kad bi je neko, ne znajući, zapevao, svi su se okretali ka mom starom, ali on bi već vezivao šal i niko ga nije ni pokušavao da ga zaustavi… Bele ruže, nežne ruže, cvetale su u prozoru…
Slučajno sam tuda prošao… Razboleh se kad ih spazih…
Svečari su uvek u zimu, a pesme se uvek pevaju kasno, kad busovi ne voze više, i onako mali, smrznut i pospan, trudio sam se da držim korak sa Ćaletom duž duge Futoške ulice, znajući da će on ćutati do kuće, i sutra, i možda duže, i da će me samo grliti češće nego inače, čvrsto, kao da se opraštamo. Kao onih dana kad smo dobili telegram iz bolnice u kojoj se mama lečila… Ne prolazim više tuda… Cvetaju li ja ne pitam…
Samo sanjam još o njima… Bolje da ih video nisam…
U berbi sam se u tu pesmu ušunjao prvi put, i tek pred kraj sam primetio da ja pevam potpuno sam…
Neki su još mutirali, neki nisu znali reči, ili su se, možda, uplašili teškog, visokog dela refrena, ne znam, uglavnom svi su imali svoje razloge za odustajanje, kao što sam ja imao razloga da je otpevam do kraja…
Momci su me gledali onako kako bih i ja gledao neko čudo od deteta koje je propevalo u sedamnaestoj, ali curice su me potpuno zbunile.
Igrao sam „ce-fora“ u školskom timu, imao sam "Levi's" gornjak i ukor pred isključenje, matematičaru sam, pred svima, rekao da je pljunuti Gebels, ali nikad nisam uspeo da izvedem da me toliko devojaka posmatra u isto vreme.
Znao sam da su mi tada, i mnogo puta kasnije, momci zavideli zbog načina na koji su me curice gledale, što je, i jedno i drugo, odličan osećaj, ali to nisu bili razlozi zbog kojih sam pozajmio gitaru od Popca i odlučio da naučim da sviram. Ne…
Te jeseni sam ponovo čuo pesmu koju sam godinama potiskivao, misleći da je davno otpevana, i napokon sam shvatio da je to moja pesma, moja i Božija, i da je nikad niko neće čuti ako ne nađem pravi način da je oslobodim. Nosio sam je u glavi kao neku novu, bezimenu boju, koju nikako ne mogu objasniti onima koji znaju samo plavu, crvenu i žutu…