Sretnem ti ja neki dan Borisa. Kak ne znaš kojeg Borisa? Onog preslatkog tipa s kojim nas je upoznao Siniša prošli tjedan; volontira u staračkom domu. Enivej, oni, kao, organiziraju neku feštu za starčeke pa im treba ispomoć i, kao, sjetio se mene. A znaš mene – mlada, ambiciozna i spremna pomoći svakome kome je pomoć potrebna!
I dođem ti ja tamo još oko podneva. Donosili su klopu i cugu, slagali razglas, a ja malo smetala i plela se oko Borisa. Tip je zakon! Svira u nekom novom bendu – imaju prvu gažu za krstitke Sanjine male, pa me pozvao da dođem i tamo. Tajnik je neke alternativne kulturne udruge, s njima organizira one čajanke u Domu kulture, i studira kiparstvo. Onak, kad god bi rekao nešto o sebi ostala bih bez teksta. Mislim si, gdje si se dosad skrivao?!
I tak, pokazao mi je što se od mene očekuje; trebala sam stajati kod šanka i točiti penzićima sokove. Niš posebno. Veli mi, nećeš biti sama, pomagat će ti Josip.
Navečer ti se ja sredila, došla petnaest minuta prije početka, a kad ono Boris za šankom. Zapravo, ne Boris. Samo izgleda kao on. Njegov brat blizanac! Da, Josip.
I pričamo mi. On studira novinarstvo, usput piše neke kolumne za neku Internet stranicu i bavi se fotografiranjem. I, naravno, volontira u tom domu. Cijelu je noć slikao mene i sve što se događalo. Osjećala sam se ko filmska zvijezda, jebote!
Sad sam tak sva zbunjena, al onak, pozitivno. I hepi. Moramo se nać ovdje na cugi. Kak tko? Pa nas troje!
Post je objavljen 21.07.2005. u 17:40 sati.