U ranu zoru jutro moj mlađi nećak plače jer se osjeća samim
Malo kasnije teta i njena kava. Ritual. I ona sama. Otvara se virtualni svijet.
Jedan virtualni poznanik online. Konverzacija.
Kaže užasavaju ga virtualne žene. Samo bi razgovarale o kuhanju. Naravno riječ je o ženama moje dobi.
Prisjetila sam se svojih početaka, tamo davno u jednom uredu. Četiri žene i vječna tema, kaj jesi i kaj budeš skuhala za ručak. I tako svaki dan. I non stop- Osobno mi to nije smetalo. Nisam kuhala, pa sam automatski bila isključena iz tih konverzacija, ali nije mi se činila to neka tema za razgovor.
Glupo mi je reći kako moja mama najbolje kuha...jer to nije istina. Moja mama odlično kuha, bila je i kućna pomoćnica i svašta zna, ali ne mogu trvditi najbolje. Iako mi okus njene hrane posebno prija.
Ali ćevapi, pizza i mnoge druge stvari su finije negdje drugdje. Osim toga mnoga jela moja mama ne sprema.
...Vratiti ću se malo...
Čovjeka žene napale s temama o jelu i kuhanju i pobjegao glavom bez obzira. Jest da je sam. Jest da ima četrdeset i koju, ali...pa valjda i uvijek u bilo kojoj dobi postoje razne teme za razgovor...Ili ne postoje.
Da li doista se nam nekim činom, datumom promijeni mentalni sklop i sposobne smo govoriti samo o kuhanju.
Ili frizurama.
Ili želimo voditi te jeftine neobavezne razgovore (blogove) jer ne želimo dotaći srž problema.
A upravo sam na pauzi. Deset minuta intelektualne razbibrige u kojoj nisam ništa rekla. Samo sam postavila par pitanja. Iako me blogerice demantiraju. U biti o ručkovima ovdje sam ja uglavnom pisala.
Danas: Tjestenina u umaku od šampinjona- tako tako. Kava je na stolu. Nastavljam....s poslom of course.
Post je objavljen 20.07.2005. u 12:50 sati.