Evo me na poslu.
U subotu sam posle dugo vremena izašao sa svojim dragim prijateljima Mušickim protopop Lukijanom i Smorilovim od Ćirilove. Krenuli smo u laganu promenadu gradom koji je opusteo zbog šabac-vašara u prestonici naše severne provincije, gde je mladež jela jeksere, šalitru i ćeramidu uz zvuke popularne muzike za mladež.
U ulici Vase Čarapića, ispred zgrade mog bivšeg fakulteta gde se izučava filološka nauka i još koješta, naletesmo, o čuda!, na javne pokretne wc kabine, plastične i plave, i odmah odlučismo da ih isprobamo jer takva stvar u ovoj varoši još nije viđena. Ja sam svojom kabinom lično bio oduševljen, bila je prostrana i plava i plastična iznutra sva, reših da iz nje ne izlazim i iznad vrata zlatopisah Dom, prikačio sam i zvonac, zatim i pločicu sa imenom i titulom, unutra sam obesio slavsku ikonu i sahranio koščice pretka ispod improvizovanog ognjišta. Moji su me verni prijatelji poneli u provod, prvo u Radionicu, zatim u Fili i na kraju u kafanu Manjež kod Manjež parka. Ako bi sedeli za šankom, odložili bi me kraj šanka. Ako bi našli sto, posadili bi me ukraj stola. Tek, pokazao sam se krajnje praktičan jer mi nije trebala ni stolica ni garderoba, a i klozet sam imao svoj, sa neiskorištenom rolnom papira. Iz svog zaklona izlazio bih samo da popušim cigaretu, jer unutra nisam pušio, kao što sam to isto najstrože zabranjivao svojim posetiocima. Te večeri imao sam iznimnog uspeha kod žena i sklopio sam niz obećavajućih poznastava. Mene su naravno najviše zanimale one izabranice lepšeg pola koje su vlasnice dobrih i velikih placeva, uredno upisanih u zemljišne knjige. Ja sam čovek u ozbiljnim godinama i moram da rešavam stambeno pitanje na svaki način, pa i lažju, intrigom i zastrašivanjem. Šta da se radi.
Saša koji živi u inostranstvu bio je na brzinskom proputovanju kroz mati Srbiju jer mu je umro deda, pa je došao na sahranu. Kovčeg je bio otkriven, a deda našminkan, napuderisan i doteran kao u najboljim danima, pa ga se je moglo ljubiti i ljubuckati, štipati za obraze i povlačiti šaljivo za uši kako bi svima bilo prijatnije, da se malo razveje atmosfera ovog inače ganutljivog povoda. Dedu su sahranili sa mobilnim telefonom i valjanom karticom sa lepim kreditom da može da se javi u slučaju neke eventualnosti, ako ga recimo živog pokopaju pa se njemu tamo u mraku dosadi i poželi da popriča s nekim. Ovo je sve nama pričao Sale u kafani, meni i Esquabanu, pa smo onda zvali dedu da vidimo hoćel’ biti šta, a i da pravimo zvonjavu po groblju od radosti koju je u nama proizvelo pivo.
Dosadno je ovo leto i lišeno svakog veselja, kad vam kažem.
Post je objavljen 13.07.2005. u 15:00 sati.