Matine sa The White Stripes: Danas sa detroitskim duom Vajtovih na autoputu Novi Sad - Beograd, u beogradskom Muzeju Nikole Tesle i na ručku u "Lovcu"
Zoro osvetnik svakodnevnih stvari
Džek Vajt: Polovina dua u punom pogonu
O da, The White Stripes su prave rokenrol zvezde - rasa nedodirljivih. Na Tvrđavi sa njima komuniciramo isključivo posredstvom tur-menadžera, novozelandskog džentlmena Džona Bejkera, pedantno odevenog u onu amišku uniformu sa šeširom, koja uostalom krasi celokupan scensko-tehnički mravinjak asistenata oko ovog nesvakidašnjeg benda. Mister Bejker je bez sumnje izuzetno ljubazan, dok nas poziva da se mladoj Vajtovoj supruzi te članovima prijateljskog benda Datsuns pridružimo tokom trajanja koncerta u loži na sceni. Bend međutim i u tako prisnoj prilici i dalje ostaje van našeg sazvežđa. Ili, još preciznije, mi van njihovog. Uključujući čak i novu životnu saputnicu i pomenute Datsuns. Treba li reći da su njih dvoje Vajtovih, nakon razornog bisa "Seven Nation Army", tako očekivanog i neočekivanog u isti mah, jednostavno iščeznuli sa bine na odgovarajuće volšeban način, da se dokopaju svog apartmana u novosadskom hotelu "Park" što pre.
Sutradan, još uvek zgranuti od neverovatnosti njihovog nastupa i unapred odustali od svakog pokušaja kontakta, konačno srećemo The White Stripes na odmorištu i bukvalno zajedničkog putovanja natrag u Beograd njihovim minibusom, najtačnije u restoranu benzinske pumpe uz autoput, gde Džek i Meg Vajt najnormalnije pazare sokiće, krem kifle i "Bake Rolls" biskvite. Raspoloženje nam odmah naglo skače zbog njihove najizravnije potvrde da ćemo zajedno učiniti hodočašće muzeju "Nikole Tesle", mestu koje se sve očiglednije pokazuje kao mnogo validniji rokenrol monument od ma koje muzičke scene u Beogradu i šire. Ah, da, Džek Vajt rođen je 9. jula, ali iz obožavanja prema Nikoli Tesli (o čijem životu zna ama apsolutno baš sve!) i datumu njegovog rođenja (10. jul, dan kada su The White Stripes i nastupili na Exitu), on diskretno ali uporno stavlja do znanja da je u stvari rođen tačno u ponoć prema sledećem danu.
- Znate da je stalno nosio rukavice, dodirujući predmete okolo, bio je u potpunoj panici od virusa. A taj je čovek ipak obožavao golubove i hranio ih bez zazora, proučavajući ih i družeći se sa njima. Zato smo i stavili sliku njegovog omiljenog goluba na onaj omot!
Džek Vajt odista sebe doživljava kao neku uvrnutu inkarnaciju Nikole Tesle. Jednako je asketski raspoložen poput njega, premda mnogo muskulozniji. Ali, Vajt je i van scene odeven kao rok kicoš - karirane oker pantalone, crni pripijeni bluzon i poznati polucilindar. Oko vrata i oko zglavaka na rukama ima on mnoštvo amuleta, njegova kovrdžava kosa strši na sve strane, negovani brčići i bradica stoje kao naslikani na njegovom zdravo bledom licu.
- Zašto ovaj muzej nije uređen modernije, daj, slikajte me ovde molim, pored ove velike fotografije sa sijalicom bez žice. I pored posmrtne maske! I uključite mi, molim vas, ponovo ove varnice da ih vidim! Jer, znate, ja sam rođen oko ponoći, 9. na 10, i stvarno mi se čini da odnekud to ima neke veze, ne znam tačno kakve (smeh), ali ima.
Džek Vajt se smeje, ali to radi kao čovek koji bez zadrške veruje u baš ovu reinkarnaciju. Ako i nije reinkarnacija Tesle, a onda je on nesumnjivo reinkarnacija najvećih božanstava zlatnog doba rokenrola.
- Taj čovek je umeo da sačuva sebe za nauku, da, sasvim sigurno, sebe i svoj duh, nije mislim poželeo da obmane neku ženu kao mogući malograđanski supružnik, a da u isto vreme zna kako zbog svoje misije ne može da preuzme tu odgovornost. To zaista cenim. Svest o sopstvenoj misiji.
Ta svest sasvim opipljivo izbija iz bića Džeka Vajta kao ona slankasta isparenja iz okolice Poove fabulozne "Kuće Ašera", gde Roderik i njegova neobična sestra proživljavaju agoniju vrhunskog stupnja nadraženosti čula. No, opustite se! U slučaju dvoje Vajtovih stvar je mnogo bezazlenija i životnija, makar već i zbog toga što oni nisu nikakvi brat i sestra. Budite, međutim, svejedno uvek zato na oprezu sa ovim naročitim momkom. I baš tu negde, Džek Vajt započinje jednu šarmantnu, ali podosta rečitu raspravu sa svojom suprugom oko značenja ličnosti i dela Vudija Alena. Misiz Vajt otprilike tvrdi da je ovaj, bez obzira na sve, ozbiljan umetnik i super lik onako u celini, na šta je mister Vajt više u fazonu: "Pih, uopšte se ne slažem!", pokušavajući da vrlo detaljno napravi složenu distinkciju između Alena nekada i manje izvrsnog Alena sada. Prolazimo pored kafane "Lovac" i odluka pada - ide se na ručak! Gde su Vajtovi raspoloženi za baš dooobar biftek, iz koji očigledno crpu ozbiljne snage za svoje ekstatične koncerte. Oboje umereno piju pivo, takođe, ali i mnogo obične vode iz tradicionalnih bokala. Vajtova supruga, pri tom, na naše zaprepašćenje traži nešto najsličnije turskoj kafi?!
Meg Vajt je pak druga priča, podosta u senci svog zračećeg kamerada, koji je nešto kao borac za pravdu svake čestice trenutka a la Zoro osvetnik svakodnevnih stvari. Ona, međutim, pokazuje vanredno poznavanje rasporeda u samoposluzi glede onog gde bi se pojedine stvari mogle nalaziti. Prostorna orijentacija u trgovini tako je njena jača strana. U motelu na autoputu ona bez ustručavanja naručuje baklavu, dok u supermarketu momentalno vodi kupovinu u pravcu njihovih omiljenih artikala, prepoznajući docnije u kafani bez greške tursku kafu kao takvu. Meg ne daje sve vreme praktično ni jednu jedinu izjavu, osim ako se njen lebdeći osmeh Botičelijevog anđela ne smatra već dovoljnim medijskim istupom. Reklo bi se da je svojevrsni hedonista, nasuprot Džeku Vajtu, kod kojeg je sve deo neke ekskluzivne discipline. Šta uostalom očekivati od žene koja po svedočenju očevidaca uobičajeno spava 14(!) sati dnevno, jede meso, pije pivo, iskusno naručuje orijentalne poslastice i - samo još lupa bubnjeve u trenutno najslavnijem bendu na svetu!
Na rastanku, isprativši ih njihovim specijalnim autobusom autoputem prema Atini, pitamo već sasvim relaksiranog i druželjubivog Džeka Vajta kakav je njegov doživljaj sinoćnog Exit koncerta sa scene.
- Fantastična publika, zaista. I, znate šta, za promenu, kad na koncertu kažem da je nešto posvećeno Nikoli Tesli, svi odmah i znaju o čemu dođavola pričam.
Gospodin Bejker primećuje kako je neočekivano veliki broj ljudi znao tekstove napamet. On i ne sanja da, ma kako mali angloamerički andergraund sastav bio, u Srbiji zasigurno već ima barem jednog svog ostrašćenog fana koji vlada gradivom u prste. A bogovi, poput The White Stripes, kao što je poznato, imaju u tom smislu i čitave svoje obožavalačke armije!
Zorica Kojic, Dragan Ambrozic
Post je objavljen 13.07.2005. u 13:04 sati.