Je li sreća za vas i sama činjenica da ste još jednom otvorili oči, makar niste htjeli ustati tako rano /mlađi brat je kriv/,
ustali makar vani pada kiša /a tako je mrzite/ ,
sjeli za stol i doručkovali makar su vas čekala jaja na oko /a mama zna da ste alergični na njih/,
otišli u školu /i još jednom gledali one iste face, taako dosadne/,
vratili se kući /opet je padala kiša/,
rekli svojima da ih volite /ili ne/,
legli u mrak svoje sobe /i još jednom se zapitali-zašto baš meni/??
Ili pod srećom podrazumijevate samo ono što udara kad se nitko ne nada?
Sve ono što ste dobili, a ne da niste zaslužili već niste ni nosom mrdnuli da se situacija okrene u vašu korist /a ona ipak jest/?
Koliko ste uopće spremni učiniti da bi se i vi sami, ali i ljudi oko vas osjećali sretnima i istinski ispunjenima?
Imam jedan jako jednostavan primjer.
Često mi kažu :»Jao, kak ti često dobivaš svašta na kojekakvim nagradnim igrama. Kak ti to uspijeva?»
Odgovaram :»Lako. Da znate kolko kupona odasvud pošaljem svaki mjesec, činilo bi vam se da premalo dobivam.»
A oni će opet :»Ah, tak to valjda mora bit. Ja jednostavno nemam sreće.»
Tada pitam još samo :»Dobro, a koliko si puta išta poslao?»,
A umjesto odgovora dobijem samo klimanje glavom lijevo-desno…..
Post je objavljen 08.07.2005. u 19:22 sati.