Pregled posta

Birokracija...

U djiru su prijave za faks i tako to... Cijeli dan samo ucim ili se smucam po raznim uredima javnih biljeznika, po skoli ili po MUP-u, zbog kojekakvih ovjera kopija, preslika i neznam ceg jos... Posto nastave vise nema, a javni biljeznici su ljudi koji donekle drze do ugleda i poslovanja, nema velike guzve kod njih, ali MUP, ako ima goreg birokratskog sranja u drzavi, nek me netko ubije... Daklem, istekla mi osobna, a za prijave na faks mi treba nova... Dodjem jutros u 8 na MUP, stanem u fakin red... 30 ljudi u mom redu, 150 unutra... Cekam pola sata da bih platio jebenu jednu kunu da mi da jebeni listic za koji mi treba jebenih 20 sekundi da popunim. Naravno, izadjem iz reda, a iza mene se domino efektom si napred proguraju... Sheesh. Ispunim listic, na sto me falabogu neki random lik podsjeti da moram i platit nesto, proguram se naprijed, popusim 2-3 prijetnje smrcu, uzmem uplatnicu ispunim i dodjem do slatera, kad ono fakin red od 70 ljudi... Wooooho, ajmo cekat! Stojim u redu jednu uru platim 45 kn "ljubaznom" gospodinu kojem se nije posrecilo sinoc, odem u onaj prvi red... Kafka, totalno... Dakle, stojim u toj masi ljudi, iza mene mlada mama koja mi pola sata sa tromjesecnom djetetu cvokoce: "Molim, vas, molim vas, možetel' me pustit' da maćoj napravim matičn' brooooj!, ispred mene neka obitelj iz dalmatinske zagore, majka i dva sina. Necu reci da nemaju stila u oblacenju (nemam ga ni ja =)), nego nemaju fakin logike... Lik ima izblajhane trakice po kosi, nosi zelenu kariraknu kosulju uguranu u hlace, sa nekim kaki hlacama i mrvicu previsokim petama na cipelama... Nisam znao dal da se ubijem ili da se ubijem. Sve bi to bilo relativno podnosljivo, da se u veseli kvartet nije ukljucila i jedna baka od 80 i sitno godina i pocela sa nekim narodnim naricanjem: "Aaaaajme, ranko, ja ovdi od jutra, ajme srićo, milo moje, bog te spasije, raaaanko, ja odi nemeren višem stojin cilo jutro, ajme srušit ću se, ajme sveti Jerolime..."... Jehej, izgrizem si nokte i prste do kosti fino i dodjem na red... Naravno, u tom trenu, nazove neki lik kojem je ujac u Australiji i koji bi htio dignut osobnu... Naravno, jadna teta na salteru mu je pola sata pokusavala objasnit da on to nemoze, da on mora sam doci po osobnu... Zamisljem sebe sa nekim tezim vatrenim oruzjem kako pucam po tim uredskim kretenima, po tim knjiskim crvima kojima je jako dosadno u zivotu. Iz moje fantazije me preuranjeno budi teta koja mi kaze da sam gotov, da ce mi biti osobna gotova za 15 dana. WTF?!?! 15 dana, pa kako cu se ja upisat na faks? Hvalabogu dobivam neki komad papira koji mi vrijedi kao osobna na 30 dana, dok ne dobijem onu pravu... Sa gadnim okusom birokratskog sranja koji ce me cekat jos dugo, dugo vremena u ovoj jebenoj drzavi odlazim doma i crkavam u snu... Sanjao sam... nekog =) Anarhija je zakon.