Marketing
Smrt leptirove neveste
igrala je poslednji put
pred mojim ocima.
zanesena,
njezna,
nedodirljiva.
a uzalud sam se trudila da je dodirnem.
izmedju nje i mene
vasione,
mrakovi.
priznajem da sam voljela ono
bolesljivo,
krhko,
prolazno,
i umiruce u njoj.
da joj se nikad nisam priblizila,
da sam je se oduvijek plasila.
ona je leptirova nevesta
koja je sa prvim mrakom zaspala.
koja je sa sobom odnela tajnu
tesku kao svemir,
neshvatljivu kao ona sama.
nikad nije naslutila da ceznem...
kada je sklopila oci
i svoja krila na moj dlan,
plakala sam
pred onim sto se ne moze razumeti,
ni promeniti.
pred onim sto zauvjek nestaje.
*****
mirises mi na skoljke...
i na jednu plazu sprzenu suncem.
na plime i oseke,
na vetrove i virove,
na usamljene prolaznike,
na uvele listove.
mirises mi na septembarske kise,
i januarske zime.
na ljubav.
na mrznju.
mirises i na prvi poljubac,
na prvi dodir,
na miris tamjana,
na rodjenje deteta.
na smrt,
i na zivot mirises.
mirises mi na naivnost,
na lukavstvo,
glumu,
predanost.
na prevaru,
na odsutnost.
mirises mi na prve btine,
osude,
kletve,
na lovore,
pobede.
i na krv mi mirises.
cak i na ovaj trenutak.
na resenje i zaplete.
na kraj.
na pocetak.
mirises mi na skrivene poglede,
na ismejavanja,
i zablude.
mirises mi na ulicne svetiljke,
mokre ulice,
pokvarene semafore.
na tamu.
na strah.
na neizvesnost,
na strast
mirises...
na zabludu,
neshvacenost.
na poeziju,
na rec moju u grlu,
na spokoj.
mirises mi na majku i oca,
sestru i brata.
na dogadjaje koji kraj mene proticu.
na voce u cvetu,
na drvo razbuktalo u plamenu.
na plac,
na otrov,
na slutnju i zebnju.
mirises mi na ono sto dolazi,
i na coveka koga cekam.
na zoru,
i vece,
na ponos i hrabrost.
na sve nedosjane snove,
na sve povijene grane.
na likove iz romana,
na osudjenike pred omcom,
na sultane u haremu,
na leptire,
na zmije,
lisice,
na vecnost i prolaznost mirises...
Natasa Dagmar
DANAS TI NEDAM SUZO MOJA
Danas ti nedam tugo moja
Da lako kanes iz oka mog
Prelila bi takva sva mora duboka
I razbila ladje mojeg odlaska.
O,lezbejke, mile sestrice
vide li se senke vitkih jarbola!
Te tuzne senke s nasih brodova.
Dal se to od nas zemlja umorila,
Ptice nezne prestale pevati
I stare majke oci isplakale
Ljuljajuc slepe prazne kolevke.
Gde je ta zemlja nama obecana?
Kula strazarnih, tela pozudnih,
Izganstvo nas ceka tuzno samotno
Na toj nasoj drugoj obali.
Stefa Markunova
TO TVOJE MORE
To tvoje more pod prozorom nocas,
udara o stene...
S pucine talasa iz neznane daljine,
tesko se valja grohotom srca...
Sa vencem pene drugi ga stize,
rasprsne se pena u kapi slane.
Na obali morskoj niklo rajsko cvece,
rascvetao se kamen u lepote stravne.
Na obali morskoj raslo cudno cvece.
I nebi niceg da ih iz usta tvojih
ne srknuh mora slanog i gorkog...
Post je objavljen 05.07.2005. u 22:28 sati.