Čitam danas u Crnoj kroniki kako se neka cura bacila sa skela na Željezničkoj tehničkoj školi. I baš me put danas nanese onuda, prolazim, gledam, tragova nigdi, čak ni onog famoznog iscrtanog lika kredom. I na povratku, opet idem istim putem, kad ono par klinaca veselo tamo trčkara i komentira, pokazujući nekaj na podu: "Evo, ovo tu ti je mislim od toga", "Navodno je ostavila oproštajno pismo", i blablabla. Dalje nisam ni čul, jer sam prošel.
Sad si mislim: zakaj ljude tolko fascinira smrt, ili čak i tuđa nesreća? Je li to zato kaj je smrt obavijena tabuom, pa je onda ovako pričati o njoj zapravo isto ono perverzno zadovoljstvo kršenja normi, kao i kada deca počneju pušiti, prvi se put obliju, ševe se u roditeljskoj sobi dok njih nema, ili nekaj takvog? Glavno da se razglaba. I to redovito s takvom mirnoćom, ko da je reč o vremenu: "Da, onda je pala na gelender, pa joj je glava odletila na jednu stranu, a ostatak tijela na drugu..."
To definitivno nije pakost, nego jednostavno, vjerojatno, pretpostavka da, ako se neki takav zastrašujući događaj secira do najsitnijih pojedinosti, on bu zgubil tu svoju auru stravičnosti. Zato ljudi voliju i preuveličavati vlastite bolesti, vlastite nevolje, kako bi onda to izgledalo zastrašujuće, a, vidite, ipak smo tu, ipak smo preživjeli, znači, u stanju smo se nositi i s najgorjim okolnostima. Uzajamno čeličenje.
To me dovodi do pitanja zdravlja. Vidite, grozno je kada 19 godina rastete i živite kao sasvim običan čovjek, prosječna zdravlja, pomalo ste nespretni i ne bavite se nekakvim fizičkim aktivnostima, ali, sve u svemu, nemate nikakvih golemih briga. I onda, odjednom, probudite se jednoga jutra, i shvatite da ne možete stati na nogu. Boli za popizdit. Preko dana vam se ugrije noga, i sve je u redu, možete normalno hodati. Do sljedećeg jutra. Bol je još jača nego prošlu noć. Odete doktoru, specijalistu za reumatske bolesti, koji vam veli da nije reuma, spraši vam injekciju Voltarena i da vam štaku. Bol ne jenjava. U međuvremenu, osim stopala vas počne boliti i gležanj, zapešće i kuk. Pretrage, vađenje krvi. Sumnjaju na reumatoidni artritis. Genetska, autoimuna bolest. Kratko i jasno - vaše tijelo se okrenulo samo protiv sebe. Vaše obrambene stanice počinju uništavati zdrave stanice kostiju i hrskavice. Službena dijagnoza - neizliječiva. Može se jedino natjerati u latentnu fazu. Kako? Kortikosteroidima.
Pretrage kod internistice na Rebru. Slovi za jednu od najboljih u Hrvatskoj. Svi ju hvale. Šalje me na 500 pretraga, pasaža creva, CT, tomografija... Dobijete injekciju radioaktivne tvari u tijelo, pa vam onda ona oboji kosti, tako da se vidiju na snimkama CT-a. Snimka pokazuje isto ono kaj se vidi golim okom. Radioaktivna tvar u mom tijelu posve nepotrebno. Dijagnoza nakon svih tih pretraga ona prvotna. Cilj pretraga bil je samo isključiti sumnju da nije nekaj drugo. Lijek: Decortin. Prednizonski kortikosteroid. Lista nuspojava zauzima čitavu jednu stranicu uputstva. Između ostaloga: dijabetes, siva mrena, problemi s jetrom... Bogme, ja to ne bum uzimal. Imam zakazan pregled kod homeopata. Daju mi biljne lijekove, hrskavicu morskog pesa i stroge prehrambene zahtjeve. Između ostaloga, u zadnjoj fazi pijem litru i pol destilirane vode dnevno. Dotada je već leto, a voda je kipuća, jer ju teglim svaki dan na faks.
Ja danas imam zdrave kosti. Nasreću. I, ako sam nekaj naučil, to je da ne verujem konvencionalnoj, farmakološkoj medicini. Da sam uzimal Decortin, još bih i danas imal izobličene zglobove, strahoval od bolova, i imal tko zna kakvu jetru. A ovako sam se itekako osvestil i kaj treba jesti. Ali, i dalje imam zdravstvenih problema druge vrste. Probavnih. I onda si mislim: neki se oblevaju kavom, pušiju, spavaju po tri sata po noći, delaju ko konji, piju alkohol, a opet imaju bolje zdravlje od mene. Nemaju čak ni žgaravicu. Ja pazim kaj jedem, jedino kaj idem kasno spavati i jedem prilično brzo, ne žvačem dosta. Možda je u tome caka? Ujutro, želučani bolovi. Ali, teško se prisiliti jesti sporo. Obroci su uvijek negdi u jurnjavi između dve obaveze, s nogu. Doma se dignem od kompjutora samo da bih požderal, i odmah natrag. Nezdravo? Itekako. Kam mi se žuri? Umreti, da bi onda neko komentiral detalje moje bolesti i smrti?
E, pa na to nemam odgovor. Samo znam da imam puno previše obaveza koje si natrpam. A jedenje onda postaje usputni čin... Evo, i sad jedem pred kompjutorom...
Post je objavljen 02.07.2005. u 18:07 sati.