Svake godine otkad znan za sebe (a i prije toga) litujen u Svom Malom Raju. Misto malo, borova šuma, more, plaža, vikendice i par kafića. I ekipa koju zimi teško i nikako možeš spojit. Od 20 do 35. Otprilike. Svi skupa. Obično se skupimo krajem 7, početkom 8 miseca. Tad je i najžešće. Fešte u Našen Malon Raju. I okolo. Ide se autima, brodovima, zavisi di je fešta. I šta idemo stariji još smo aktivniji. Fešte se ne propuštaju. Bude i onih večeri koji startaju dosadno sideći u kafiću. Te su najopasnije, iznenadiš se kako mogu završit. Tamo san odrasla. Tamo san gradila svoje poglede na svijet, svoje stavove. Tamo san postala ovakva kakva san danas. Ta dva, dva ipo miseca koliko san tamo provodila ka mala značila su mi više nego li ostalih deset doma. I sad mi nekoliko tjedana strašno puno znači. Tamo je moj ispušni ventil. Tamo ne razmišlja o ničemu i guštan ka prasica!
Poslala mi je prijateljica sms da je na Golom otoku sigurno bolje, jer nema još akcije u Našen Malon Raju, pa umire od dosade. Eeeee, ne zna ona kako je meni u samici, sa knjigon, gleda ona mene, gledan ja nju, ne znaš ko koga više mrzi...
Post je objavljen 01.07.2005. u 18:59 sati.