Evo me na poslu.
Juče smo imali havariju na instalacijama i sada pišem ovaj post na benzin, dok mi lahor agregata podiže sve dlake na potiljku i milozvučno razvejava čađ oko ušiju. U kritičnoj situaciji po stoti put pokazao sam se kao poslednji čovek – umesto da vadim žene i decu iz plamena i tešim pogorelce pravio sam fotke svojim aparatom marke Nikon i metlicom otirao pepeo paljevine sa cipela.
Za vikend sam napravio malu turu po Raškoj i Sandžaku. To je sve bila Ljubomirova ideja. Pošto se vratio iz Rima pomamljen jer su vatikanski bibliotekari istrajali u rešenosti da mu ne daju da pogleda rukopis zbog koga je došao iz Amerike, Ljuba je prosto rešio da se naglavce baci u smucačku avanturu sa neizvesnim ishodom i tako ponovo oseti, kako se sam izrazio, „oštricu istinskog života“. Ja lično mislim da je on izgubio pamet, ali šta sad.
Na ovom mestu prekidam tok pripovedanja zbog važnog sopštenja: Ljubomir je u svojim besciljnim lutanjima i kunjanjima po čekaonicama Vatikanske biblioteke jednom prilikom sreo i samog Papu. Što je još važnije, nije to bio Nemac Racinger, nego pokojni Jovan Pavle II. I to sa kartonskom kutijom u rukama iz koje je virila heftalica. Što je Ljubi bilo malo čudno, ali, kako sam kaže, nije tada imao vremena da se posveti toj činjenici jer ga je jedilo to što mu ne daju da vidi onu iluminiranu knjigu iz XI veka. Ali pitao je on Jovana: „A vi to malo šetate?“, a ovaj mu odgovorio: „Jok, krckam orahe. Ne daju mi da radim. I kancelariju mi uzeli.“
U svakom slučaju, putovali smo ovako: kola crvena, neki Reno, Ljuba i ja pozadi, na šoferskom mestu Marija, Ljubina drugarica sa osnovnih studija istorije umetnosti, generacija, da kažemo devedes'druga, Marija inače poznata kao Prebra jer je na nekoj slavi u času neobuzdanog pravoslavnog šenluka i veselja neoprezno sela u tanjir prebranca pa joj se primio nadimak, i jedna Marijina drugarica koja se zove Natalija. Natalija je crvenokosa, malo priča, i neguje pogled misteriozne žene. Putovali smo autoputem do Batočine, pa onda preko Kragujevca i Kraljeva do Raške i Novog Pazara. Ovo je inače najlepši deo Srbije, što se mene tiče, ali poprilično skrgan i izjeban.
I obilazili mi naše lepe namastire, Sopoćane, Đurđeve stupove, Petrovu crkvu u Rasu, Crnu reku i Studenicu, jer se Ljuba polakomio na novce koji mu je njegov američki univerzitet obećao za uspele fotografije naše fresko baštine. Spavali smo u hotelu Vrbak u varoši Novi Pazar, u betonskom mastodontskom iščadiju istog arhitektonskog zauma koji je polepšavao Skoplje i Prištinu u vreme razmaha soc estetike, večnije od plastičnih boca. I to još u nekom šedrvan maniru, nekom laži islamskom stilu, da se posereš od muke. U tom hotelu imali su goleme bubašvabe koje su se dale i pripitomiti, ako je čovek dovoljno vešt da jednu uhvati. Dok sam ja svoju učio nekim osnovnim trikovima, kao recimo «mrtva švaba» (skr. od bubašvaba, komande treba da su kratke), ili «glas» (ovde se tvrdokrilac vaspitava da nezvanog namernika dočekuje lavežom), pomislio sam na blagodati očinstva i kako je ovo dobra priprema za taj period. Marija je pujdala svoju štićenicu da traži drogu i neljudski se odnosila prema njoj, Ljuba je brzo digao ruke jer je njegova buba bila naprosto obična glupača koja nije htela ništa da uči, a Natalija je svoju obrazovala da postane dama, oblačila je u haljinice od krep hartije i davala joj kondicije iz svetskih jezika.
Najinteresantnije od svega što smo videli bio je manastir Crna reka. To je bila obična isposnica u jednoj stenčugi, ali je avanzovala do crkve. Ovaj manastir je inače poznat po tome što ispada kao neki bedem pravoslavnog misticizma, monasi su borbeni i nesavitljivi, a važi i za iscelitljsko mesto pa ima puno sveta sa raznim problemima koji su došli po čudo i utehu. Manastir je mali i u pećini, u portu se ulazi preko drvenog mostića i krajolik je neverovatno lep. Unutra je prilično jezovito i čoveka podilaze žmarci od sveopšte vudu, mambo-džambo atmosfere. Iza nekog zida, iz neodređenog pravca, sve vreme se čuo dečiji plač. Vrhunac je bio kad smo krenuli da bežimo ka izlazu, dobrano isprepadani, i kad nam je u susret naišlo devojče od svojih desetak godina, dugačka crna kosa, haljina do zemlje, zakopčana do grla, oko očiju podočnjaci. I pita ti ona nas, turiste sa fotoaparatima i kremom Autan za rasterivanje komaraca, zagrobnim glasom, negde iz stomaka: «Gde se ovde ispoveda». Vrištali smo i bezglavo trčali u isto vreme.
Eto. Okačiću i fotografije za neki dan.
Post je objavljen 28.06.2005. u 23:36 sati.