Kad mi se sve skupi, kad mi je jako jako teško i kad ne mogu drugačije - plačem.
Ne dešava se često, a možda bi bilo bolje da je češće.
Suze iz mene izbace svu negativnu energiju, sav bijes, svo razočarenje, sav stres.
Izbace sve osim tuge. Moja tuga je stalno u meni i dio je mog života.
Ponekad se čini kao da je nema ali ja znam da je tu i da me nije napustila, samo se prikrila.
Ponekad me guši da mislim da ću umrijeti, ali uvijek preživim. I ne, nisam onda jača.
Tek onda imam osjećaj da me se još komadić odlomio i nestao.
Samo kod tuge suze ne pomažu.
Trenutno mi je stres najveći problem koji si ne znam riješiti.
Na poslu mi je stresno za poludit i ponekad mi se već čini da sam na granici ludila. Ponekad mi dođe da vrištim do besvjesti. Možda bi me onda odveli u bolnicu. Možda bih se onda odmorila.
Kod kuće se pokušam odmoriti koliko god mogu. Fizički se možda i odmorim.
Psihički me dokrajče. Svatko ima svoje zahtjeve koje se ne ustručava iznjeti i od mene očekivati da budu ispunjeni. Mene nitko ne pita što mi treba i što želim. Mrzim kad me uzimaju zdravo za gotovo.
Onda odem spavati. I sanjam snove koji me ne odmaraju. I budim se sva znojna i srce mi lupa. Na svu sreću ne sjećam se što sam sanjala jer bi me onda to proganjalo cijeli dan. Ali osjećaj - pamtim.
Stres se gomila na stres i onda na kraju svega nastupi taj prokleti osjećaj nemoći.
Nemoć da nešto promjenim. Nemoć da se oslobodim svega i svih.
I tada plačem.
Jučer sam shvatila da sam ja ustvari u depresiji. Trenutno. Na momente.
Na prvi pogled sam potpuno u redu. Ali ja znam da nisam.
Duboko u sebi znam da ni najmanje nisam u redu.
Nisam zadovoljna.
Mislim da me život napokon dohvatio i okrutno spustio na zamlju.
Post je objavljen 28.06.2005. u 17:29 sati.